ISTINOČEŽNJA: Dušica

Dušicu Ilkić, odnedavno Vesković, poznajem dugo, ali, baš sam je upoznao, tokom rada na svom projektu posvećenom profesorima i nastavnicima fizičke kulture, zapravo, njihovim stavovima o savremenom pristupu deci u ovoj oblasti i valjanosti školskog programa. Prijatelj i kolega Mirko Kovačević mi je predložio da popričam i sa Dušicom na tu temu, s obzirom na to da je ona profesrorka, kao i baletska pedagoškinja.

Ko poznaje ovu energičnu ženu, pritom, izuzetnog pedagoga, sve mu je jasno. Ipak, želim da proširim priču o njoj, ne samo zbog vas koji se niste susretali s njom, već iz razloga što to zaslužuje. Godinama je radila u pančevačkoj Mašinskoj školi, kao profesorka Fizičke kulture, ali ona je i baletska pedagoškinja. Magistrirala je na Fakultetu sporta, postala uvažena instruktorka fitnesa, skijanja, akvabika, aerobika i trener parterne gimnastike. Jedno vreme je u SAD-u radila kao nastavnik baleta, a ima i licencu internacionalnog sudije u modernim plesovima. U tom njenom autorskom tekstu, na stranicama „Praštanje uspeha“ dotakla se mnogih detalja, ali, na mene je ostavila poseban utisak, što problem nastave posmatra iz ugla ljudskih odnosa. Tvrdi da u relaciju nastavnik-učenik treba zaista verovati, kako bi učenici  bili dobri na časovima. Napisala je: „Neretko ljudi imaju manu koja ih sprečava da efikasnije deluju. Drugim rečima, nesigurni su i osećaju da nisu sposobni da urade ono što bi želeli. Međutim, deca nemaju taj osećaj, pa je onda jasno da ga stiču vremenom, odnosno odrastanjem. Mislim da upravo o tome treba da se bavi školski sistem, kada već postoji u svakom društvu. Ako sistem ne “razmišlja” na takav način, onda moramo mi, nastavnici koji smo izabrali zanimanje da učimo i naučimo decu“.

To me je podstaklo da još bolje upoznam Dušicu, koja je i majka uspešnoj deci, kako rekoh, odnedavno supruga Baneta Veskovića, ali, o njima ću nešto kasnije. Elem, kad god bih je kasnije sreo, uživao sam u njenom društvu. Osobina da voli ljude, posebno decu, mnogo je doprinela da u svom pedagoškom radu bude uspešna, toliko da je uvažavaju širom planete. Iako se to mnogima čini nedostižim, Dušica je s uspehom decu obučavala u SAD, Egiptu i uvek ostavljala trag, koji je usko u vezi sa znanjem i dobrotom.

Takođe, mnogo mi se sviđa što je aktivna na društvenm mrežama, a nama, sredovečnima, Fejs zato dobro dođe da se upoznamo sa mnogim bitnim životnim stavovima drugara, ali i da se informišemo gde su i šta rade. Zato sam bio veoma srećan kad sam saznao da se udala za Baneta, našeg Pančevca. Posebno, zato što dugo poznajem i njega, a njih dvoje, kao par, deluju mi više nego dobro. S obzirom da je Vesković decenijama u SAD, bilo je razumno da se i moja drugarica preseli „preko bare“.

Tamo je Dušica nastavila da radi ono što najbolje ume. Da decu uči baletu i širi ljudskost i dobrotu. Bila je nedavno i u rodnom gradu, ali, na kratko, pa se nismo sreli, što, naravno, razumem. Zato, ovu rubriku posvećujem baš njoj, da zna, mislim na nju.

Praštajte i dobra vam sreća!

Slobodan Rora Damjanov

Dušicu Ilkić, odnedavno Vesković, poznajem dugo, ali, baš sam je upoznao, tokom rada na svom projektu posvećenom profesorima i nastavnicima fizičke kulture, zapravo, njihovim stavovima o savremenom pristupu deci u ovoj oblasti i valjanosti školskog programa.