ISTINOČEŽNJA: Mirko Kovačević

Ne tako često, mada, u poslednje vreme i to se dešava, upotrebim u svojim tekstovima i pojam nezavisni intelektualac. Pod tim, najmanje mislim na nečije suštinsko obrazovanje, da budem još precizniji, ono što je ta ličnost zavšila od škole, što bi se reklo. Meni je tu na umu mnogo toga drugog, a pre svega, čestitost u mislima, strastvenost u poslu, objektivnost i nauk, kojim, makar mene, čini boljim čovekom.

Mirne duše i čiste savesti, to tvrdim za Mirka Kovačevića. Svakako, uvek će biti ljudi kojima se opus, ovog nekad vrsnog novinara, dugogodišnjeg urednika Radio Pančeva, pa do penzije uglednog profesora Srpskog jezika, neće svideti, kao ni njegovi politički stavovi, ali, iskrenost u njima, načelnost i branjenje istih, po mom mišljenju, zaslužuju respekt. Pritom, čak i oni koji su ga kritikovali, a bilo ih je, više su to činili iz niskih pobuda, čak, ne čitajući njegovo delo, već, tek tako, da se dodvore vladajućoj oligarhiji, ne mareći za ćinjenice, niti istinu.

Kovačević je dobar čovek, pošten u svakom delu svog delovanja i to se nikad neće promeniti, u razmišljanju pisca ovih redova. Prihvatio me u Radio Pančevu kao nadobudnog klinca, željnog slave, ne baš, u to vreme išlifovanog sportskog novinara, ali, ipak, verovao je u mene. Čak, toliko je to daleko otišlo, pa mi dao da uređujem i vodim neke kultne emisije na nekad, slobodno ću to reći, najboljem srpskom mediju( u Slobino vreme, jedinom, ali baš jedinom slobodnom). Kad sam mu tražio da budemo i deo neke šire slike u medijskom prostoru, da putujem i na neka važna takmičenja, širom sveta, da i o tome izveštavamo na lokalnom radiju, prvo malo nećkajući se, a potom širokom podrškom, odobravao. Vremenom, postali smo iskreni prijatelji. Mnogo, mnogo mi je pomogao, kao i njegova porodica, kad je trebalo rešavati i neka privatna, važna pitanja, sa zdravljem našeg deteta, a to se ne zaboravlja, ceni do kraja.

Kad se raspala priča o Radio Pančevu, pa svako otišao na svoju stranu, setio sam ga se, kad sam odlučio da napravim Praštanje uspeha. Nije bilo boljeg čoveka za ulogu lektora, i ne samo to. Umeo je hirurški precizno da posavetuje, uvek pomogne. Dešavalo se, nismo se ponekad slagali, ali, prevazilazili smo to kao ljudi, poštujući se, bez obzira na različitost u mišljenju. Mirko Kovačević ima tu, neku genetiku, u kojoj je poštenje na vru liste. Njegov mehanizam prerade dobrog i lošeg, za proučavanje je, a kad neko bude hteo, jednom, pretražujući njegov rad, mišljene, o političkoj situaciji u ovoj zemlji, zapanjiće se, koliko je bio bistar u procenama i valjan u zapažanjima, tokom decenija, unazad.

Nismo se sreli neko vreme, ali, to ne znači ništa. Zato što znam, a mislim da je tako i sa njegove strane-uvek smo tu, nas dvojica, jedan za drugog. Siguran sam, i ovih dana, sedi negde, uz kafu, sa novinama u rukama i čita šta se zbiva oko nas. Ne oglašava se više ni na FB. Valjda misli, ko će s nama, ovakvima, sve više nerazumnima izaći na kraj. Kad se oglasi, to je uvek pisanje sa stilom, činjenično tačno, upućeno uvek na pravu adresu. Ta pravednost Kovačevića, mog prijatelja, i u meni rasplamsava tu iskru, koja mi ne dozvoljava da ostavim sve i pozdravim se sa vama. Bar još neko vreme… Živ bio dobri moj Mirko!

Praštajte i dobra vam sreća!

Ne tako često, mada, u poslednje vreme i to se dešava, upotrebim u svojim tekstovima i pojam-nezavisni intelektualac. Pod tim, najmanje mislim na nečije suštinsko obrazovanje, da budem još precizniji, ono što je ta ličnost zavšila od škole, što bi se reklo. Meni je tu na umu mnogo toga drugog, a pre svega, čestitost u mislima, strastvenost u poslu, objektivnost i nauk, kojim, makar mene, čini boljim čovekom.