ISTINOČEŽNJA: Nataša Martić

Možda će vam se učiniti čudnim, ali, junakinju ove priče, dr Natašu Martić, po mom mišljenju-najboljeg stomatologa kojeg poznajem, u mislima vrednujem skoro pola veka. Kako to? Objasniću.

S obzirom na to da smo rođeni u naselju „Tesla“ u Pančevu, te išli u osnovnu školu, kao ista generacija, nije teško otkriti koliko je dugo znam. Nataša je oduvek bila, nekako, posebna. Rekao bih-svoja. Za razliku od sestre Olivere, koja je napravila ozbiljnu karijeru, kao rukometašica, a već dugo, ona je i trener u Danskoj, Nataša se okrenula medicini, tačnije stomatologiji, koju je uspešno završila. Koliko je vrsna u tome što radi, osetio sam dok je još studirala, i bila na stažu. Naime, po mom povratku iz JNA, što bi narod rekao, kec i dvojka, skroz su bili propali, ali je ona, postavila plombu koja se još uvek drži. Čak, usudiću se da kažem, odlično i dalje stoji. Jeste, ima toga i do materijala, ali, znanje je moć, ubedila me, još tada.

Kasnije, kad je trebalo da se ženim, moja supruga Biljana i ja, otišli smo da nas malo „sredi“. Toliko je ostavila dobar utisak na Biljku, da su njih dve, u međuvremenu, postale odlične, a naša deca, na njeno ime, da se tako izrazim, išli su u Stomatološku ambilantu, kod njenih kolega i uvek je sve proteklo u najboljem redu.

U međuvremenu, ona se udala za Milana Martića, nekad profesora matematike, a potom, jednog od direktora u Silexu, čije znanje je doprinelo da ta firma, decenijama, posluje na najvišem nivou. Mita, kako ga svi zovemo, strastven je ribolovac, mušićar, jedan od najboljih u regionu, a valjda se neće ljututi ako spomenem, njegovi rezultati, svetski su priznati. Odnedavno, bar sam ja to primetio, ozbiljno se posvetio fotografisanju. Najviše je reč o pticama, prirodi uopšte, a ta dela, dokaz su, sve što radi, zaista je odlično.

Njih dvoje imaju trojicu sinova, i naravno, svi su veoma uspešni, ali, pre svega, mnogo lepo vaspitana i dobra deca, sportisti, momci za primer. Natašin tata, Nenad Kecman, legenda je jugoslovenskog rukometa i jedan zaista poseban čovek. Majka Olgu, slabije poznajem, ali, rekao bih, bar po uspešnosti njenjih kćeri, mnogo toga, nasledile su od nje.

Natašu, rekoh, ne viđam toliko često u poslednje vreme, jer, kao, sa mojim zubima, sve je u redu, ali, nedavno, ipak, sreli smo se, jednom, potpuno privatnom prilikom. Ostala je ista, kao ona devojčica koju sam upoznao davnih dana. Iz te, njene spoljašnosti, izražava se neka lirika, širina, a kad progovori, svaki put, uočim, poseban tok razdraganosti i dobrote. Želim, i to sa radošću ističem, ona se nije promenila. To je moj utisak. I dalje je susretljiva, uvek hoće da pomogne, izađe u susret. Danas, nekako, izgubilo se to kod ljudi. Ipak, drago mi je da postoje osobe koje ne odustaju od prirodne čulnosti. Valjda je zato i posebna.

Praštajte i dobra vam sreća!

Možda će vam se učiniti čudnim, ali, junakinju ove priče, dr Natašu Martić, po mom mišljenju-najboljeg stomatologa kojeg poznajem, u mislima vrednujem skoro pola veka. Kako to? Objasniću.