ISTINOČEŽNJA: Savica

Da bih vam opisao još jednog čoveka, potpuno autentičnog, trebalo bi da se vratim u one dane, što bi Gete rekao u „Faustu“, svom i verovatno najdragocenijem delu u književnosti, ikada: „Kad nastajah, bejah mlad“. Reč je o Saši Miloševiću kojeg svi u Pančevu, ali i širom sveta, objasniću kasnije zašto, znaju kao Savicu.

Da ima dar, i vremena, mogao bi o svom životu da napiše roman, koji bi sasvim sigurno, bio ovenčan brojnim priznanjima. Takav tok, stao bi u narativ, a čitaoca bi vodio, od početka do kraja, sa suzama i osmehom, istovremeno. Upoznao sam ga u gradu, koji je tada bio duplo manji, i isto toliko slađi. Naše druženje, na sportskim terenima i kafićima, pretvaralo se u zgodu za sutrašnje prepričavanje. Savica je radio u „Luci Dunav“, gde i moj otac, od osnivanja do penzije, pa smo imali i tu temu u našoj komunikaciji.

Nisam se iznenadio kad je otišao u SAD. Takav duh i temperament, koji gleda svuda, strastven, samo ta veličina mogla je da umiri. Trajala je ta avantura čitavu deceniju, a onda se vratio. Isti, nepromenjen fizički, ali, osetilo se to, puniji za veliko iskustvo, koje ide uz nas, koji smo makar malo, bili preko „bare“. Nastavili smo tamo gde smo stali.

Za razliku od mnogih, a verovatno se to stiče godinama u procenjivanju ljudi, znao je da kaže dosta, i povuče se u svoju osaminu. Tako, mesecima ga niko ne viđa, ne izlazi, pa kad odboluje, to što ima, eto ga ponovo, svežiji i spreman da nam se svima posveti, pruži još jednu šansu. On je jedan od onih ljudi u čiju vernost ne sumnjate, a odanost, danas, najveća ljudska vrlina, značajnija od bilo koje druge, ta što je kod mnogih iščilela, njemu je tako bliska. Svaki njegov prijatelj to zna.

Meni je Savica drugačiji zato što vuče i neke životne poteze, rekao bih poslovne, koje bi retko ko, ali, i to je u vezi sa njegovim karakterom. Koliko znam, nije na gubitku, a kad je tako, nema ni brige. Video sam ga baš pre neki dan, tako me i podsetio, da napišem ovu rubriku. Kad god se sretnemo, a njemu je bez veze što pominjem tu anegdotu, ali, kad je istina, a u ono vreme, bilo je više od vrednosti, setim se toga. Naime, u „Aleksandru“ koji je nekad držao Zvonko Vuković, gde je sad kineski restoran, preko puta kafane „Evropa“, uvek je bila živa svirka, a mesta ni za lek. Nekako smo se snalazili, stajali kod šanka. Jedne večeri, prvi smo stigli, a poslednji otišli. Solidno društvance. I tako, na fajrontu, da platimo. Kaže konobarica: „Platio je Savica sve“. Nije mi to bilo čudno, kad je reč o njemu. Takav je, bio i ostao.

Poslednjih godina, slabije se družimo, viđamo tek ponekad, više usput. Ipak, meni je značajno što, kad se to desi, samo nastavimo tamo gde smo stali. Savica, ne kao većina drugih, ne ume da se požali. Nema ni ogovaranja. Tako, živeći i puštajući da drugi žive, izgradio je imidž čoveka koji gleda svoja posla, a uvek je tu kad zatreba. Takva retkost, u poimanju ljudskosti, izdvaja ga iz gomile sličnih, onih, koji nam danas kroje sudbinu. Zato se njegovo srce ne plaši da bude to što jeste.

Slobodan Rora Damjanov

Da bih vam opisao još jednog čoveka, potpuno autentičnog, trebalo bi da se vratim u one dane, što bi Gete rekao u „Faustu“, svom i verovatno najdragocenijem delu u književnosti, ikada: „Kad nastajah, bejah mlad“. Reč je o Saši Miloševiću kojeg svi u Pančevu, ali i širom sveta, objasniću kasnije zašto, znaju kao Savicu.