ISTINOČEŽNJA: Slavko Popov

Ne može ova rubrika da bude to što sam zamislio, kad sam je pokrenuo, bez Slavka Popova. Reč je o živoj legendi Pančeva i svako, da tako kažem od starije i srednje generacije mojih sugrađana, potvrdiće moje pisanje. Još da kažem-bilo bi mi još lepše i ugodnije, da je njegov brat Pera, među nama, zato što je teško njih dvojicu razdvojiti, ali, šta da se radi.

Prvo da kažem, srećan sam, što me je Slavko, uopšte, prihvatio u svoje društvo, jer, nekad je bilo nezamislivo, bez obzira na nečiju harizmu ili dobrodušnost, da se sjedinite sa starijima, posebno takvim ljudima, kakvi su Popovi. Oni koji bi trebalo, dobro znaju o čemu je reč. No, kad je već tako, onda da vam ja opišem o kakvoj je ličnosti reč.

Pogledajte  ovde o kome je sve Rora pisao „Istinočežnju“.

Slavko, njegova supruga Dušica, Duda za prijatelje, i njihova ćerka Sandra, već decenijama žive u Parizu. Ipak, pre njihovog odlaska u Grad svetlosti, Popov je sa toliko duha, kao i pomenuti Pera, šarmirao sve Pančevce, da se njegov lik i idelo, i dalje prepričavaju po ovdašnjoj varoši. Bezbroj anegdota, iz perioda 60-70-tih godina prošlog veka, taj vic koji su Popovi živeli, danas je nezamisliv. Ipak, oni, kao večita avangarda, ne samo da nisu zaboravljeni, već taj žar tinja, makar u meni, svaki put kad se oni pomenu, ili kad ja vidim Slavka.

Baš se to desilo juče. Odem do mog Branka Putića, da popijemo kafu u Kupeu, kad, Slavko i Duda sede i odmaraju. Naravno i njihov pas Bani je s njima. Nisam ni znao da su u rodnom Pančevu. Rekoh, Slavko me iz nekog razloga gotivi, što bi rekli mladi, pa čim me video, odmah ide podsećanje na Roru, Krasnodara, nekadašnjeg igrača zagrebačkog Dinama, i bivšeg reprezentativca Jugoslavije. „Kakav je to napad bio, Rora moj“-ispaljuje, pre pozdrava, moj prijatelj, pa kreće da nabraja…

Slavko, bar po mom mišljenju, osim svoje porodice i prijatelja, najviše na svetu voli Crvenu zvezdu. Juče mi je to još jednom potvrdio. Priča mi, kad je meni stigla kafa, a njemu limunada:

„Rora, znaš li ti da smo Pera i ja, prvi put gledali derbi 1962, na stadionu JNA. Prlinčević je dao gol za pobedu 2:1, protiv Partizana“. Ja u neverici. Mislim se, Slavko, jel realno da se sećate tog detalja posle skoro 60 godina? Poznati šmeker klima glavom, šeretski, kako samo on zna. Pa mi onda priča dalje o Zvezdi, znajući da volim te storije iz prošlosti, što zbog fakata, što zbog narativa koji koristi Popov, menjajući tonalitet i grimase, istovremeno, u zavisnosti od dramatičnosti događaja.

Da mi još više ugodi, između dve njegove besede, preseče: Miljuš i ti ste najbolji pančevački novinari. Ovu rečenicu sam namerno ostavio u tekstu, zbog zajedničkog prijatelja, Predraga Miljuša, i po mom mišljenju, legende srpskog novinarstva, rođenog Pančevca. Elem, Slavko se sad bori sa kataraktom koju bi trebalo uskoro lekari da otklone, pa, ali ne bez duha i samo njemu znane šarmantnosti, kuka na svoj račun. Gospođa Duda je sve vreme s nama. Sluša svog supruga, smeška se, i tako decenijama. Kad je Putić ulepšao Popova, krenusmo svako na svoju stranu. Ja da pišem o njemu, da bi vi to danas čitali, a Slavko, da širi legendu o sebi.

Praštajte i dobra vam sreća!

Slobodan Rora Damjanov

Ne može ova rubrika da bude to što sam zamislio, kad sam je pokrenuo, bez Slavka Popova. Reč je o živoj legendi Pančeva i svako, da tako kažem od starije i srednje generacije mojih sugrađana, potvrdiće moje pisanje. Još da kažem-bilo bi mi još lepše i ugodnije, da je njegov brat Pera, među nama, zato što je teško njih dvojicu razdvojiti, ali, šta da se radi.