Koje vrste anksioznosti kod dece postoje i kako ih prepoznati?

Ponekad je anksioznost lako prepoznati – kada je dete previše nervozno da bi čitalo naglas ili napravilo prezentaciju u razredu. No anksioznost u učionici može izgledati i kao nešto sasvim drugo – nemir u stomaku, ometajuće ili ljutito ponašanje u učionici, ADHD ili čak poremećaj učenja.
U ovom vodiču opisujemo vrste anksioznosti koje su uobičajene kod dece i simptome anksioznosti koje možete primetiti u svojoj učionici.

1. Vrste anksioznosti kod dece

Postoji mnogo različitih vrsta anksioznosti, što je jedan od razloga zašto ju je teško otkriti u učionici. Ono što im je zajedničko, kaže Ken Schuster, PsyD, neurolog, bivši učitelj i psiholog, jeste da anksioznost zna „da zaključava mozak“, što anksioznoj deci otežava školovanje.

Deca mogu da se bore sledećim tipovima anksioznosti:

• Anksioznost odvajanja: Kada su deca zabrinuta da će biti odvojena od staratelja. Ova deca mogu imati teškoće kada ih ostave u školi na i tokom dana.
• Socijalna anksioznost: Kada su deca preterano samosvesna, što im otežava učešće u nastavi i druženje sa vršnjacima.
• Selektivni mutizam: Kada je deci teško da govore u nekim okruženjima, na primer u školi oko nastavnika.
• Generalizovana anksioznost: Kada deca brinu o raznim svakodnevnim stvarima. Deca sa generalizovanom anksioznošću često su posebno zabrinuta za školski uspeh i mogu da se bore sa perfekcionizmom.
• Opsesivno-kompulzivni poremećaj: Kada su umovi dece ispunjeni neželjenim i stresnim mislima. Deca sa OKP pokušavaju da ublaže svoju anksioznost izvodeći kompulzivne rituale poput brojanja ili pranja ruku.
• Specifične fobije: Kada deca imaju preterani i iracionalni strah od određenih stvari, kao što je strah od životinja ili oluje.

2. Nepažnja i nemir

Kada se dete vrpolji u svojoj klupi i ne obraća pažnju, skloni smo da pomislimo na ADHD, ali anksioznost u učionici takođe može biti uzrok. Kada su deca zabrinuta u učionici, možda im je teško da se usredsrede na lekciju i ignorišu zabrinute misli koje im obuzimaju mozak.
Neka deca se u jednom trenutku mogu činiti zaista „prisutnim“, ali onda mogu iznenada da se udalje, u zavisnosti od toga zbog čega su zabrinuti“, kaže dr Schuster. „To izgleda kao nepažnja, i jeste, ali je pokrenuta anksioznošću.“

3. Problemi sa pohađanjem škole i deca “prilepci”

Možda izgleda kao izostanak, ali za decu kojoj je škola veliki izvor anksioznosti, odbijanje da idu u školu takođe je prilično uobičajeno. Stope odbijanja odlaska u školu obično su veće nakon raspusta ili bolovanja, jer je deci teži povratak nakon nekoliko dana odsustva.

Polazak u školu takođe može biti problem za decu koja imaju problema da se odvoje od roditelja. Određena količina anksioznosti odvajanja je normalna, ali kada se deca vremenom ne prilagode razdvajanju i njihova anksioznost otežava ili čak onemogućava polazak u školu, to postaje pravi problem. Deca sa anksioznošću odvajanja mogu se takođe osećati prinuđenim da koriste svoje telefone tokom dana da bi se javili roditeljima.

4. Disruptivno ponašanje u učionici

Gluma je još jedna stvar koju možda ne povezujemo sa anksioznošću. Ali kada uznemirujuć učenik kompulzivno udara u stolicu deteta ispred sebe, ili izaziva bes kad god se zanemari raspored ili drug iz razreda ne poštuje pravila, uzrok može biti anksioznost. Slično tome, deca koja se osećaju anksiozno mogu postavljati mnoga pitanja, uključujući i ona koja se ponavljaju, jer se osećaju zabrinuto i žele sigurnost.
Anksioznost kod dece može izazvati agresiju. Kada se deca osećaju uznemireno ili ugroženo i ne znaju kako da se nose sa svojim osećanjima, njihova reakcija bori se ili beži da bi se zaštitila može da se aktivira — a neka deca će se verovatnije svađati. Mogli bi napasti drugo dete ili učitelja, bacati stvari ili gurnuti sto jer se osećaju bez kontrole.

5. Problemi sa odgovaranjem na pitanja u razredu

Ponekad će deca biti savršeno dobra na testovima i domaćim zadacima, ali kada ih prozovu na času, nastavnici udare u zid. Postoji nekoliko različitih razloga zašto bi se to moglo dogoditi.

„U vreme kada sam predavao, primetio sam da kada sam morao da prozovem nekoga ili da shvatim na koga je red da govori, to je bilo kao da je uznemireno dete uvek imalo tendenciju da nestane“, kaže dr Schuster. „Nestrpljivo dete uspostavlja kontakt očima, pružajući vam neku vrstu fizičkog prisustva u prostoriji kao što je ‘ProZovi me, prozovi me!’

Ali kada deca nestrpljivo odgovaraju na pitanja u razredu, „prekinuće kontakt očima, možda će pogledati dole, možda će početi da se prave da pišu nešto iako ništa ne pišu. Oni pokušavaju da prekinu vezu sa nastavnikom kako bi izbegli ono što ih čini anksioznim.“

Ako ih prozovu, ponekad deca postanu toliko uznemirena da se zalede. Možda su obraćali pažnju na lekciju i možda čak i znaju odgovor, ali kada ih prozovu njihov nivo anksioznosti postaje toliko pojačan da ne mogu da odgovore.

6. Zašto studenti sa anksioznošću često u školsku ambulantu

Anksioznost kod dece može se manifestovati i fizičkim tegobama. Ako učenik ima neobjašnjive glavobolje, mučninu, bolove u stomaku ili čak povraćanje, to bi mogli biti simptomi anksioznosti. Kao i trkačko srce, znojavi dlanovi, napeti mišići i kratak dah.

7. Anksioznost i učenje: problemi sa određenim predmetima

Kada dete počne da sumnja u svoje sposobnosti za neki predmet, anksioznost može postati faktor koji mu staje na put pri učenju ili pokazivanju šta zna. Ponekad se ovo može zameniti sa poremećajem učenja kada je u pitanju samo anksioznost kod dece.

Međutim, anksioznost može ići ruku pod ruku sa poremećajima učenja. Kada deca počnu da primećuju da im je nešto teže od druge dece i da zaostaju, razumljivo je da mogu da postanu uznemireni. Period pre nego što se dijagnostikuje poremećaj učenja može biti posebno stresan za decu.

8. Učenici sa anksioznošću: Ne predaju domaći zadatak

Kada učenik ne predaje domaći zadatak, to može biti zato što ga nije uradio, ali može biti i zato što je zabrinut da nije dovoljno dobar. Isto tako, anksioznost može da dovede do sledećeg – uznemireno dete može da briše svoj rad iznova i iznova dok ne napravi rupu na papiru – i da troši toliko vremena na nešto da to nikada ne bude završeno.

Skloni smo da perfekcionizam smatramo dobrom stvari, ali kada su deca preterano samokritična, to može da sabotira čak i stvari u kojima se najviše trude, poput školskih zadataka.

Takođe možete primetiti da će neki učenici sa anksioznošću početi da brinu o testovima mnogo ranije nego njihovi drugovi iz razreda i mogu početi da se plaše određenih zadataka, predmeta ili čak i same škole.

9. Izbegavanje druženja ili grupnog rada u školi

Neka deca će izbegavati ili čak odbijati da učestvuju u stvarima koje ih čine anksioznim. Ovo uključuje očigledne okidače anksioznosti kao što je držanje prezentacija, ali i stvari kao što su časovi fizičkog, obrok u školskoj menzi i grupni rad.

Kada deca počnu da preskaču stvari, njihovim nastavnicima i vršnjacima može izgledati kao da su nezainteresovani ili da su neuspešna, ali može biti suprotno. Ponekad deca izbegavaju stvari jer se plaše da ne naprave grešku ili da budu osuđeni.

Dr Schuster primećuje da kada deca dobiju socijalnu anksioznost, ponekad im je mnogo lakše da pokažu šta znaju kada ih nastavnici angažuju jedan na jedan, van grupe.

Ponekad je anksioznost lako prepoznati – kada je dete previše nervozno da bi čitalo naglas ili napravilo prezentaciju u razredu. No anksioznost u učionici može izgledati i kao nešto sasvim drugo – nemir u stomaku, ometajuće ili ljutito ponašanje u učionici, ADHD ili čak poremećaj učenja.