Dosledan fotografiji koja podseća na filmsku scenu

Zoran Jovanović Mačak rođen je 1962. godine u Pančevu,  profesionalno se bavi fotografijom od 1981.

Status slobodnog fotografa mu je omogućio da raširi saradnju sa mnogim dnevnim i ilustrovanim listovima širom Jugoslavije, u kojima objavljuje atraktivne reportažne fotografije. Šest godina je proveo radeći na filmu, gde stiče raskošno iskustvo i kao filmski fotograf.

Upravo ovaj deo karijere i fantastični snimci koje je „uhvatio“ i ovekovečio otvorili su mu vrata svetskih novinskih agencija “Reuters”, “AP” i “Sigma”. Stalni je saradnik dečje fondacije UNICEF i  UNHCR.

ŠKOLA FOTOGRAFIJE

Mačak planira da njegova škola fotografije počne da radi u novembru.

Polaznici će imati priliku da u ciklusima od pet nedelja upoznaju i unaprede znanje iz oblasti digitalne fotografije.
Predavanja se sastoje od teorijske i praktične nastave, podeljene u tri nivoa:

• -Početni,
• -Napredni
• -Priprema za fakultet
• -Posle svakog ciklusa bice organizovana izlozba radova polaznika.

Gosti predavači biće eminentni fotoreporteri i umetnici fotografije.
Zainteresovani za upis mogu da se jave na telefone: 060/391 83 00. 060/521 88 95

email: rawsvetlopis@gmail.com

Radi u najtiražnijem dnevnom listu „Večernje novosti”, kao fotograf-reporter.

Novinarstvo sam učio jos u srednjoj školi. Praksa u Pančevcu koja je trajala dve godine uvela me je u fotoreporterske vode koje su me mnogo kasnije dovele do filmske fotografije. To mogu da zahvalim Milovanu Ćirovskom i Branislavu Pantiću. Šest godina  sam imao čast da radim sa najpoznatijim filmskim radnicima bivše Jugoslavije i naravno glumačkim facama tih vremena.Da ne nabrajam, bile su to osamdesete.

Balansirajući između novina i filma zatekao me je rat, pa su pisani mediji prevagnuli. Ipak, ostao sam dosledan fotografiji koja podseća na filmsku scenu, ali je ujedno nerežirana, što je po mom mišljnju veoma teško postići. Radi se o tzv. Life ili žanr stilu koji prikazuje neobične, ali stvarne situacije.

Koliko je digitalna fotografija izmenila svet fotografije?

U tehnološkom smislu pomak je ogroman, na bolje, naravno. Jedino što me drma nostalgija kad se setim mirisa laboratorije u koju retko ulazim.

Još je veća promena u sociološkom smislu. Brz način života zahteva trenutno emitovanje sadržaja. Bez digitalne fotografije danas ne bi moglo nista da egzistira, jer je ona prisutna u svakoj pori društva. Sve se manje zapisuje, a više fotografiše.

Veliki je problem što svi “kače“ sve na društvene mreže i što taj material koriste mediji. Kriterijum je toliko pao da čak i renomirani listovi objavljuju sadržaje sa Facebooka, sve radi aktuelnosti. Važno je imati i biti prvi čak i bez proveravanja informacija.

Radio si za veliki broj novina, agencija. Gde ti je bilo najlepše?

Da, trinaest godina  sam objavljivao u svim republikama ex Juge, radeći kao slobodni fotoreporter. Pa strane agencije. Dok smo ih interesovali. Ovde mi je danas tesno i postaje monotono.

Koji ti je bio najteži reporterski zadatak?

Pored lepih ima i mnogo nemilih događaja. Uvek je teško kada se zateknete u takvoj situaciji. Za ove trideset  i tri godine, koliko sam u poslu, bilo ih je podosta. Ipak, pamtim zadatak kada sam bio u ekipi koja je došla u porodicu utopljenog dećaka. Neznajući da nisu obavešteni, čuli su lošu vest od nas.

Otišao si iz pančevačkih medija pre dvadesetak godina, kako ti se oni danas čine?

Nikako mi nije jasno zašto lokalni mediji moraju da prenose i objavljuju opšte vesti, umesto da se bave onim iz svoje sredine! Koga uopšte interesuje da ponovo sluša ono što je već čuo na stanicama koje sebe nazivaju nacionalnim. Ne tako davno je bilo obrnuto, veliki mediji, bilo pisani ili elektronski, dobijali su lokalne novine i sve zanimljive priče su preko dopisnika ponovo pravljene. Tako im je davan širi značaj.

Toliko toga u Pančevu i okolnim selima ima neispričanog. Izvolite obići atar makar povremeno.

Beograd ili Pančevo. Tvoj izbor?

Što se tiče života Pančevo, naravno, inače bih odavno otišao. Kada je posao u pitanju i Beograd mi je postao mali, sve se ređe putuje, jer se mediji oslanjaju na internet informacije, pošto im je tako jeftinije.

Zaposlen sam u Večernjim novostima koje još imaju sluha za teren i slanje ekipe na lice mesta, nažalost, sve ne tako često…

Zoran Jovanović Mačak je član  profesionalnih udruženja UNS (Udruženje novinara Srbije), NUNS (Nezavisno udruženje novinara Srbije) i UFOS (Udruzenje fotografa Srbije), kao i umetničkog  udruženja ULUPUDS (Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije).

Dobitnik je više domaćih i svetskih priznanja za fotografski rad  :

NAGRADE (izbor)

• 1999. Godisnja nagrada za fotografiju lista Večernje novosti. “Kosač”
• 1999. Godisnja nagrada agencije Tanjug za reportažu ”Kolekcija Milosrdni anđeo/Dim”
• 1999. Nagrada za istu kolekciju u Njujorku u organizaciji ULUPUDS /TIME
• 2000. UNEP/Njujork/Tokio nagrada za seriju o ekologiji .
• 2012. UNS Godisnja nagrada za fotografiju “Zauvek zaboravljeni” :

IZLOŽBE (izbor)

• 2001. Samostalna izložba: ”Pogled”, Muzej istorije Jugoslavije .
• 2014. Samostalna izložba: “Romantika nasih dana” Kulturni centar Srbije u Parizu
• Redovno učešće na godišnjim izložbama Yu i Srbija press foto,
• Majska Ulupuds I Beta press
• 2016. Izložba ratnih fotografa Ex Jugoslavije je u toku Zagreb, Maribor, Sarajevo Beograd.

Zoran Jovanović Mačak rođen je 1962. godine u Pančevu,  profesionalno se bavi fotografijom od 1981.

Status slobodnog fotografa mu je omogućio da raširi saradnju sa mnogim dnevnim i ilustrovanim listovima širom Jugoslavije, u kojima objavljuje atraktivne reportažne fotografije. Šest godina je proveo radeći na filmu, gde stiče raskošno iskustvo i kao filmski fotograf.