Najvažnije je da deca „Spomenka“ vide da neko misli na njih

Dom za nezbrinutu decu „Spomenak” rodonačelnik je vrlo složenih oblika komunikacije i razumevanja sa širom društvenom zajednicom. Na tom planu uspešni su duže od dve decenije i mogli bi se smatrati i pančevačkim brendom. Slučaj je hteo da prilikom uručenja donacije koja je stigla preko organizacije „Prepoznaj u sebi” porazgovaramo sa Vesnom Šaponjić, komercijalnom radnicom „Spomenka” koja već 20 godina prati skoro svaku donaciju.

Kako prođe ovih 20 godina?

– Dvadeset godina radim ovaj posao i sve vreme mi je drago da vidim i sarađujem sa ljudima dobre volje. Naravno, naše ministarstvo je najveći donator našoj deci, ali ima ljudi dobre volje koji ne zaboravljaju ovu deci. Ni kada ih je bilo devedesetoro, niti kada sada ima tridesetak štićenika. Danas smo dobili dve donacije, jedna je bila u garderobi, sve novi brendovi, a druga evo sada u slatkišima. Jako često se dešavaju lepe stvari. Naša deca se raduju, a vidite i po meni da ispunjena radošću. Pogotovu što i posle 20 godina se ljudi obraćaju, šalju mejlove, dolaze, pitaju, čuju tako da nam je jako drago. Svim zaposlenima, a posebno deci.

Spomenak je već decenijama primer dobre prakse na ovom planu. Ima izgrađen brend ne samo u Pančevu nego i u regionu. Kako je to izgledalo iznutra. Kakvi su bili počeci?

– Bilo je donatora i šire van današnje teritorije Srbije. Bilo ih je i iz Nemačke. Sve su to bile jako velike donacije. Doduše, bila je i veća populacija dece. Sve se to organizuje putem ljudi dobre volje. Uvek neko čuje od nekog. Čak smo imali pre dva tri meseca donaciju iz Bosne. Doneli su 200-300 kilograma, šta da vam kažem, svega i svačega. Deca su se sladila i baš su se obradovala. Uvek neko dođe. Bitno je da nismo zaboravljeni. I taj brend što kažete izgrađen je. Dobro je.

Spomenak je među prvima napravio keramičku radionicu. Ovde deca imaju i teretanu.

– I sada je aktuelna keramička radionica. I tu naša deca učestvuju i na svim štandovima prezentuju svoje radove. Vole to da rade. To su njihove radionice. To ih ispunjava. To je pozitivno i za njih. Naravno, imamo razne izložbe radova. Zelenilo nam ustupa štandove besplatno i ima nas na svim gradskim događajima od karnevala pa nadalje. Imamo i naš sajt gde beležimo sve događaje i sve promene. To prija deci, a prija i nama. I mi smo zadovoljni. Ali mi smo tu zbog njih. Da im osmislimo i da oni, eto, mogu tu da prožive deo svoga života. Da im to vreme bude ispunjeno radošću i sigurnošću  dok su u ovoj kući.

Je l’ pomoć poslednjih godina stizala i od tužilaštava i sudova? U onom smislu kada u okviru svog rada neka sredstva od kazni preusmere ka „Spomenku“?

– Pa bilo je. Ali o tome informacije idu preko naše službe računovodstva. Samo znam da su jedno vreme taksi službe, ako naprave neku grešku, bili su dužni da uplate neke kazne direktno „Spomenku“. To je bila isto velika pomoć. Ipak, mi imamo usmerena sredstva od našeg ministarstva da deca imaju sve obezbeđeno, ali nikada nije na odmet da se dobije nešto. Najvažnije je da deca ipak u svemu tome vide da neko misli na njih. Da nisu zaboravljeni.

Šta bi bila preporuka kolegama koji su na početku ovakvog procesa razumevanja sa zajednicom koju „Spomenak“ uspešno neguje 20 godina.

– Evo iskoristiću jedan privatni momenat. Možda nisam dovoljno kompetentna i možda sam previše emotivna da dam neko generalno mišljenje. Privatno, ja sam 16 godina čekala posao. I nemam svoju decu. I onda sam dobila posao u domu za nezbrinutu decu. Ja sve vidim iz nekog drugog ugla. Meni sve mora da bude kompletno. Znači, zadnji atom snage sam trošila i potrošiću dok god sam ovde da ta deca imaju ono što im pripada, i što im treba, i sve ono što može maksimalno da se izvuče iz društva ili pojedinca dobre volje – ja ću to da učinim i da uradim. Naravno da bih savetovala svakog ko god uđe ovde sa nekim radnim zadatkom da to uradi i profesionalno, ali i sa srcem, jer ovoj deci sve možemo da pružimo, ali jedno nikada. E to nikada je mnogo moćno u odnosu na sve ostalo. Ali vredi pokušati. Evo ja sam 20 godina ispunjena davanjem.

U dvadeset godina iskustva sa ljudima dobrog i širokog srca, sa donatorima, koji je najneverovatniji momenat koji pamtite?

– Pa svaki je poseban. Evo i danas vidite da su emocije prisutne. Bilo je mnogo takvih momenata.

– Ne bih nijedan posebno izdvojila. Ipak, najsrećnija su davanja kada su Nova godina, Božić ili Uskrs. Tada deca dobijaju silne paketiće. Radost je ovde uvek prisutna. Mi se trudimo da to održi i uspevamo samo zahvaljujući ljudima dobre volje koji imaju snage, elana i potencijala da dođu pruže ovoj deci.

Dom za nezbrinutu decu „Spomenak” rodonačelnik je vrlo složenih oblika komunikacije i razumevanja sa širom društvenom zajednicom. Na tom planu uspešni su duže od dve decenije i mogli bi se smatrati i pančevačkim brendom. Slučaj je hteo da prilikom uručenja donacije koja je stigla preko organizacije „Prepoznaj u sebi” porazgovaramo sa Vesnom Šaponjić, komercijalnom radnicom „Spomenka” koja već 20 godina prati skoro svaku donaciju.