Nasilje nad ženama sve češće i surovije

Žene, žrtve nasilja, najugroženije su u svom domu, a izuzetno visok stepen rizika postoji u trenucima kad odluče da prijave i napuste nasilne partnere.

Republički zavod za socijalnu zaštitu, na osnovu izveštaja centara za socijalni rad, vrši evidentiranje nasilja u porodici na godišnjem nivou. Za proteklu godinu, prema raspoloživim podacima, evidentirano je ukupno 21.259 prijava za nasilje u porodici u centrima za socijalni rad, saopšteno nam je iz Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Slučajevi femicida u kojima prethodno nije bilo prijave nasilja, govore o tome kako veliki problem predstavlja i to što se žene ne odlučuju na taj korak zbog nedostatka podrške porodice i prijatelja, nepoverenja u nadležne institucije, straha, dece, nepovoljne materijalne situacije. Nereagovanje svedoka nasilja često se opravdava ne mešanjem u „privatne odnose”.

Tačan broj ubijenih žena od početka ove godine, nije poznat.

Prema rečima Kosane Beker, programske direktorke Udruženja građanki „FemPlatz” iz Pančeva, upravo to i jeste jedan od problema.

– U Srbiji nema javno dostupne evidencije o broju ubijenih žena. Naravno, MUP ima te podatke, ali nisu nam javno dostupni. Većina ženskih organizacija se oslanja na podatke iz medija. Prema tim podacima, od početka 2019. godine ubijeno je 14 žena. Moguće je da ih ima i više, jer postoji mogućnost da ne dospeju svi slučajevi do medija. Takođe, ima žena koje umru od posledica nasilja, a o tome tek ne postoje evidencije, kao i žena koje počine samoubistvo nakon dugogodišnjeg nasilja koje su trpele. U toku 2018. godine, prema podacima Mreže žena protiv nasilja, koja godinama prikuplja podatke iz medija, ubijeno je najmanje 30 žena.  

Upitana da pojasni kako sprečiti i zaustaviti nasilje nad ženama, Kosana Beker napominje da ono što možemo i moramo da uradimo, jeste da radimo na obrazovanju dece i mladih, kao i na podizanju svesti celog društva.

– Problemi se ne rešavaju nasiljem i nasilje je neprihvatljivo i kažnjivo. Mi imamo već nekoliko godina unazad debatu o tome da li je u redu fizički kažnjavati decu. Čak se i neki ljudi, koji važe za autoritete u javnosti, otvoreno zalažu za fizičko kažnjavanje dece, kao metod disciplinovanja. Pa kako može neko da bude autoritet u bilo kojoj oblasti, a da javno govori o tome da možemo da bijemo decu? Paralelno s tim, treba poboljšati zakone i obučiti profesionalce o načinima primene zakona, osvestiti njihove stereotipe i predrasude, adekvatno kažnjavati sve one za koje se pokaže da nisu dobro uradili svoj posao, a takvih ima prilično. Takođe, treba obezbediti adekvatnu podršku i zaštitu, obezbediti širu paletu usluga namenjenih ženama koje su u situaciji nasilja ili koje su nasilje preživele.

Izlazak iz kruga nasilja zahteva podršku i sigurnost. Kosana Beker ističe da žena mora da ima poverenja u sistem, mora da bude sigurna da će državni organi odreagovati kada ona prijavi nasilnika i da će joj biti pružena podrška i zaštita, u skladu sa njenim željama, odlukama i potrebama.

– Prijavljivanje je prvi korak, ali izlazak iz nasilja se ne završava prijavljivanjem. Mora se osigurati da sve službe rade svoj posao profesionalno i pouzdano, kako bi žena mogla da nastavi sa svojim životom. U tom smislu, veoma je važna i podrška ženskih nevladinih organizacija, koje godinama rade posao države i obezbeđuju različite vidove podrške ženama koje su u situaciji nasilja. Pored toga, treba sagledati i specifičnosti određenih grupa žena. Na primer, kako će žena koja ne čuje da prijavi nasilje? Ili žena koja ne zna (dobro) jezik? Mi nemamo adekvatne usluge, koje mogu da odgovore na potrebe svih žena koje su u situaciji nasilja. To je jedna od stvari koja mora da se promeni. 

Istraživanja pokazuju da je najopasnije mesto za ženu njen dom, mesto na kojem bi svaka trebalo da se oseća najsigurnije. Pored toga, postoji visok stepen rizika kada napuštaju nasilnika.

– Naime, nasilnik tada gubi kontrolu koju je imao, što uglavnom ne može da podnese i pokušava na sve načine žrtvu da vrati pod svoju kontrolu. Ima grupa žena u Srbiji kojima je teže da se adekvatno zaštite od nasilja. Na primer, starije žene, seoske žene, žene sa invaliditetom, Romkinje, žene koje žive u rezidencijalnim institucijama. Sistem podrške i zaštite od nasilja nije inkluzivan, usluge nisu pristupačne, a često ni dostupne ovim grupama žena jer o njima niko nije razmišljao kada su usvajani zakoni. Žene bi trebalo da mogu da se oslone na institucije sistema, ali dosta žena nema poverenja u institucije. To znači da institucije sistema moraju da zasluže poverenje žena, što može da se uradi samo kroz poboljšanje njihovog rada. I u ovom slučaju je veoma važna podrška ženskih nevladinih organizacija. Od prijave nasilja, preko različitih vidova podrške ženama u situacijama nasilja. Sigurne kuće postoje i treba da postoje, ali kao prelazno rešenje. Najčešće se postavlja pitanje šta će žena da radi po izlasku iz sigurne kuće. Neophodan joj je smeštaj, posao, sigurna egzistencija i bezbedno okruženje za nju i decu, ukoliko ih ima. A država na to najčešće nema nikakav odgovor. Pri tome, treba imati u vidu da za neke žene postoje prepreke za prijem u sigurnu kuću. Iako to niko otvoreno ne govori, ženama sa invaliditetom, Romkinjama, ženama koje žive sa HIV-om veoma je otežan, a u nekim situacijama i onemogućen prijem u sigurnu kuću.

Na pitanje, zbog čega i kakvih propusta, dolazi čak do ubistava, odgovara:

– Do ubistava dolazi zato što živimo u društvu koje neguje kulturu nasilja. Jedan od primera je slučaj Marije Lukić iz Brusa, koja se suprotstavlja malom lokalnom moćniku i velikom nasilniku, pri čemu proživljava golgotu, okolnosti iz njenog privatnog života se iznose u javnost i na sve načine pokušavaju da je ućutkaju, čime joj se pričinjava dodatna šteta. Odgovornost leži na svima nama. Pogledajte kako mediji izveštavaju o ubistvima žena. Pišu o porodičnoj tragediji, iako nije porodična tragedija već femicid (ubistvo žene). Porodična tragedija je ako porodica strada u zapaljenoj kući ili saobraćajnoj nesreći, a femicid je najteži oblik i manifestacija muške želje za kontrolom i moći prema ženama. Piše se i o razlozima femicida, opravdava se ubica time da je bio ljubomoran „jer je nju mnogo voleo”, krivi se žrtva, komentarišu se njeno oblačenje, životni stil. Najpre se o ubici priča kao o „dobrom domaćinu” i svi su iznenađeni i šokirani, a uobičajeno, nekoliko dana nakon ubistva žene, iz istih medija saznajemo da su svi znali da je on nasilnik. Kad kažem svi, mislim na komšije, porodicu, prijatelje. I niko nije prijavio nasilje. Dešava se i da nadležni državni organi ne procene rizik dobro, pa ne obezbede adekvatnu zaštitu ženi, što može da rezultira daljim nasiljem, a ponekad i femicidom.

Da je nasilje u porodici, a posebno nad ženama u stalnom porastu i da postaje posebno surovo, potvrdila je Sanja Mandarić, advokatica. Ona naglašava da pooštravanje sankcija i šira ovlašćenja državnih organa ne daju željene rezultate. Ističe i da je od 30 žena koje godišnje stradaju, svaka treća nasilje prethodno prijavljivala.

– Zakon o sprečavanju nasilja u porodici usvojen je 2016. godine, a počeo je da se primenjuje 1. juna, 2017. Njime se reguliše postupanje državnih organa u suzbijanju nasilja. Ova vrsta nasilja je specifična i razlikuje se od ostalih oblika, jer  su nasilnik i žrtva u emocionalno bliskom odnosu. Nasilnik oseća moć i želi kontrolu nad žrtvom.  Sada, policija nakon dobijanja prijave i kontakta sa mogućim učiniocem dela nasilja u porodici, prikuplja potrebna obaveštenja i procenjuje rizik neposredne opasnosti od nasilja u porodici i odmah može izreći hitne mere koje mogu da traju 48 sati, a one podrazumevaju privremeno udaljenje učinioca iz stana i meru privremene zabrane učiniocu da kontaktira sa žrtvom nasilja i da joj prilazi. Sud može hitnu meru produžiti za još 30 dana, opet ukoliko utvrdi da je to opravdano.

Kada je reč o kaznama za nasilje u porodici, Sanja Mandarić precizirala je da Krivični Zakonik Republike Srbije za krivično delo nasilje u porodici iz člana 194, propisuje kaznu zatvora čija dužina zavisi od težine posledice, od toga da li je ugroženo spokojstvo, psihički ili telesni integritet, ili je žrtva zadobila telesne povrede, a u najtežim slučajevima, smrtne posledice.

– U praksi, ukoliko se radi o prvom kažnjavanju nasilnika za ponašanja koja za posledicu imaju lake telesne povrede, najčešće se izriče uslovna osuda. Ukoliko se nasilje ponovi onda se sledeći put izriče kazna zatvora. Ukoliko je nasilje za posledicu imalo teže telesne povrede odmah se izriče kazna zatvora, ali se uglavnom izriču kazne  u minimalnom zakonom predviđenom trajanju od šest meseci ili dve godine. Veliki je broj povratnika, onih koji su već osuđivani za nasilje u porodici, krše izrečene mere, a posle izdržanih kazni, nastavljaju sa nasiljem. Zaprećene kazne nisu male, očigledno da samo oštra kaznena politika nije dovoljna da se sa ovim problemom izađe na kraj. Neke zemlje koriste narukvice i mobilni uređaj kao aparate koji bi trebalo da alarmiraju žrtvu i policiju, ukoliko nasilnik prekrši zabranu prilaska. U poslednje vreme priča se o uvođenju ovog sistema i kod nas, mada se opet na neki način odgovornost prebacuje na žrtvu, jer opet je ona ta koja nešto treba da uradi, nosi narukvicu, telefon, ne bi li alarmirala policiju, ako joj se nasilnik približi, zaključila je Sanja Mandarić.

Žene, žrtve nasilja, najugroženije su u svom domu, a izuzetno visok stepen rizika postoji u trenucima kad odluče da prijave i napuste nasilne partnere.