Naučila sam da živim bez nasilja i uvidela koliko je život lep

„Da nije bilo Sigurne kuće i ljudi koji su me tamo prihvatili verujte da mene danas ne bi bilo“. Ovim rečima počinje svoju ispovest mlada devojka, žrtva porodičnog nasilja, koja je u junu ove godine izašla iz Prihvatilišta za žrtve porodičnog nasilja. Batine je trpela godinu dana, i iako je za to vreme podnela nekoliko tužbi protiv nasilnika pomoć je dobila tek kada je sa torbama došla u policiju.

„Prve batine dobila sam već nakon tri meseca zabavljanja. One su se ponvaljale svakog drugog meseca i svaki put je bilo sve gore, tako da sam od lakih telesnih povreda završila sa teškim povredama. Kada sam shvataila da je sledeći korak to da mene neće više biti, odlučila sam da se javim Centru za socijalni rad. Međutim, on me je uhodio i nisam mogla da odem ni do jedne institucije tako da sam pozvala SOS telefon. Dve nedelje sam bila u svakodnevnom kontatku sa stručnjacima koji su me upućivali u to šta treba da uradim. Zacrtala sam sebi i rekla – sad ako odeš živećeš i bićeš dobro i sve će biti u redu, ako ne odeš, gotova si. Došla sam u policiju sa dve torbe i rekla da vide šta će sa mnom“, priča za portal 013info mlada žrtva porodičnog nasilja.

Nakon toga smeštena je u Sigurnu kuću, podneto je nekoliko tužbi protiv nasilnika, ali i nakon dve godine suđenje još nije završeno. Institucije, prema njenom mišljenju, ne rade svoj posao, a posebno je nezadovoljna odnosom policije prema njoj za koju kaže da ju je ostavila na cedilu. Za zdravstvene institucije, međutim, ima reči hvale. Meru zabrane prilaska može dobiti tek kada se sudski postupak okonča, što znači da trenutno nema nikakvu zaštitu.

Sigurna kuća postoji od 2012. godine i do sada je zbrinula oko 300 osoba, a među njima je najviše žena -165. U okviru kampanje „16 dana aktivizma“ u borbi protiv nasilja nad ženama, od 25. novembra do 10. decembra, Prihvatilište za žene i decu žrtve porodičnog nasilja sprovelo je nekoliko akcija. Prvog dana kampanje održan je sastanak predstavnika institucija koje rade sa žrtvama, a zatim su građanima deljeni flajeri na temu nasilja u porodici. Stručne radnice Prihvatilišta istog dana održale su predavanje učenicima četvrtog razreda Medicinske škole u Pančevu.

„Ima straha. Kad izlazim iz zgrade osvrćem se za sobom, čak se i na radnom mestu zaključavam. To nije sloboda“, zaključuje naša sagovornica.

Ipak, njen život se polako vraća u normalne tokove, najviše zahvaljući poslu koji je dobila u okviru projekta Pokrajinskog sekretarijata za privredu, zapošljavanje i ravnopravnost polova i Sigurne kuće. Ona je zaposlena kod jedne pančevačke preduzetnice. Pokrajinski sekretarijat obezbedio je novac za za zaradu ove mlade žene, žrtve porodičnog nasilja, za godinu dana rada, a nakon toga ona, poučena prethodnim iskustvima, ne očekuje mnogo.

„Poslodavci kod kojih sam radila automatski su mi davali otkaz kada čuju da sam iz Sigurne kuće. Pretpostavljam zbog toga što se plaše da oni nemaju problema. Prezadovoljna sam na ovom poslu jer radim ono što volim. Nakon što sam dobila zaposlenje od mojih najbližih koji su mi okrenuli leđa kada sam došla u Prihvatilište počela sam da dobijam podršku“, zaključuje naša sagovornica.

Pomenuti projekat samo je jedan od programa koje sprovodi Sigurna kuća u cilju ekonomskog osnaživanja žena koje su izašle iz nasilja jer, kako navodi Jasna Vujičić, koordinatorka Prihvatilišta za decu i žene žrtve porodičnog nasilja – Sigurne kuće Pančevo, koje funkcioniše u okviru Centraza socijalni rad „Solidarnost Pančevo“, statistika pokazuje da se 20 odsto žrtava vraća u nasilnu zajednicu (jer ne mogu da obezbede sebi egzistenciju), čak 80 odsto njih je nezaposleno, a 25 odsto njih su neobrazovane. Prošle godine uspostavljena je i saradnja sa holandskom organizacijom „Kinder perspectife“, u okviru koje je osam žena iškolovano, a prošle nedelje potpisan je novi ugovor.

Osim egzistencijalnih problema žrtve porodičnog nasilja susreću se i sa drugim mukama kao što su sterotipi, (ne)sankcionisanje nasilnika, (ne)odgovornost institucija. Životna priča žene koja uskoro napušta Sigurnu kuću oslikava kroz kakve nedaće žrtve prolaze i koliko im sistem pomaže. Ona je 16 godina trpela nasilje, ne samo fizičko već i ekonomsko i psihičko, a zbog uticaja iz okruženja posle svakog čina nasilja ipak je ostajala u porodici. Prvo šutiranje desilo se odmah nakon venčanja, i zatim se ponavljalo u kombinaciji sa drugim oblicima nasilja.

„Prvi put kad sam dobila batine htela sam da odem sa detetom, ali mi je pretio da će mi oduzeti ćerku. Zbog toga sam ostala. Kada je ćerka imala tri godine ponovo sam isto doživela, ali su moji baba i deda, kao i sestra smirivali situaciju i savetovali mi da ostanem i da će sve samo rešiti. Nakon toga rodila sam sina koji se razboleo i sada je dete sa smetnjama u razvoju. I pored toga suprug nikad nije bio pored mene kao podrška, već je zanemarivao i mene i decu. Nasilje se nastavilo, a najgore što sam doživela bilo je kad mi je stavio nož pod grlo pred decom i njegovim roditeljima. Niko nije reagovao, a ja ponovo ostala“, priča u suzama naša sagovornica.

Psihoterapeut Svetlanka Knezević objašnjava zbog čega porodica u velikom broju slučajeva okreće leđa žrtvi, iako joj je tad podška najpotrebnija. „Roditelji i rodbina u početku pomažu. Međutim, kako se žena stalno vraća partneru u nadi da će se promeniti oni odustaju i prepuštaju je nasilniku. Žena krije nasilje jer to doživljava kao svoju sramotu, kao dokaz da ona nešto ne radi kako treba. Kada nasilje izađe na videlo žrtve u početku pravdaju svoje muževe, zatim se pravdaju što ne odlaze, a tek potom traže pomoć”, kaže naša sagovornica. Ona poručuje ženama da napuste zajednicu odmah posle prvog šamara jer će se nasilje sigurno ponoviti.

Događaj od maja ove godine prelio je čašu. Zbog pretnji smrću mlada žena pozvala je policiju, koja ju je na njeno insistiranje odvela u Sigurnu kuću. Za zaposlene u toj ustanovi ima samo reči hvale.

„Poslednje tri, četiri godine sam kucala na mnogo vrata, tražila pomoć, ali je nisam dobila. Krajem decembra 2014. godine sam podnela i krivičnu prijavu protiv supruga, ali sam je povukla mesec dana kasnije jer su me u Sudu tako savetovali. U Prihvatilištu su mi maksimalno pomogli, bili su tu kada su me svi napustili. Svakog dana sam bila sve srećnija iako je bilo neprijatnih situacija jer me je suprug uznemiravao telefonom, a zbog njega sam čak dobila i otkaz. Naučila sam da živim bez nasilja i uvidela koliko je život lep“, zaključuje ona.

Iako je podnela zahtev za razvod braka taj proces ni posle posle sedam ročišta nije okončan, te ova mlada žena još nije dobila starteljstvo nad decom. I pored toga što je mera zabrane prilaska izrečena, suprug i dalje živi u njenoj kući sa decom i odbija da se iz nje iseli, zbog čega će uskoro biti izvršeno prisilno iseljenje. U njemu će, prema rečima naše sagovorinice, učestvovati samo inspektori bez policijske pratnje, uprkos velikom riziku koji nosi susret žrtve i nasilnika.

Kako bi se žrtvama olakšao izlazak iz nasilja i dala mogućnost da nastave sa normalnim životom, neophodna je saradnja svih institucija. Iako u Pančevu postoji poseban Protokol o saradnji u slučajevima porodičnog nasilja, on se prema rečima Jasne Vujičić, vrlo često ne primenjuje.

I. Predić

„Da nije bilo Sigurne kuće i ljudi koji su me tamo prihvatili verujte da mene danas ne bi bilo“. Ovim rečima počinje svoju ispovest mlada devojka, žrtva porodičnog nasilja, koja je u junu ove godine izašla iz Prihvatilišta za žrtve porodičnog nasilja. Batine je trpela godinu dana, i iako je za to vreme podnela nekoliko tužbi protiv nasilnika pomoć je dobila tek kada je sa torbama došla u policiju.