Novi prilozi za rekonstrukciju zločina jedinica Vermahta u Pančevu 1941: Tragom metka ispaljenog pre 82 godine

Pre desetak godina u Pančevu nije bilo konaka za putnike-namernike. Proždiruća tranzicija zamandalila je vrata dva hotela koja su bila u svojini društvenog ugostiteljskog preduzeća „Sloboda“, a privatna inicijativa još uvek nije bila reagovala na ovu turističku anomaliju. Potom je otvoreno nekoliko manjih hotela i prenoćišta, a nakon niza propalih aukcijskih prodaja i predugog renoviranja, hotel „Tamiš“ je početkom aprila najzad primio prve goste.

Ovaj hotel, arhitektonsko čedo jugoslovenskog hotelijarstva s kraja sedamdesetih, sem komfornih soba i ostalih osnovnih usluga sada gostima nudi i popularne spa programe. I dok betonska kula na samom ulazu u grad započinje svoj novi život, zdanje hotela „Sloboda“ u samome centru Pančeva i dalje zvrji prazno i nastavlja da propada.

Ugaona zgrada koja se nalazi pod zaštitom države i gleda na centralni gradski trg i zgradu Opštine podignuta je u prvoj polovini devetnaestog veka za vojne potrebe, da bi nekoliko decenija kasnije bila pretvorena u hotel. Tokom stotinu i pedeset godina, hotel je promenio nekoliko imena i vlasnika. U vreme Austrougarske zvao se „Vajs“ i „Kontilović“, između dva svetska rata prvo je preimenovan u „Veliku Srbiju“, a potom u „Esplanade“, da bi poslednje ime dobio odmah nakon oslobođenja grada, oktobra 1944. godine.

U tekstu posvećenom neuspelim privatizacijama „Slobode“, objavljenom u „Politici“ februara prošle godine, između ostalog piše i kako banket sala u prizemlju hotela izgleda očajno, „sa srčom od porazbijenih ogledala“.

U toj istoj sali je 22. aprila 1941. godine preki sud nemačkih vojnih okupacionih vlasti osudio trideset i šest civila na smrt streljanjem i vešanjem. I mada se na fotografijama koje je tokom tog prepodneva u ovoj prostoriji snimio zvanični fotograf Propagandne čete Špringman (čije ime ni zabeležno) pomenuta ogledala ne vide, nije teško zamisliti kako su u komadićima srče do danas ostali utisnuti pogledi ljudi koji su tog istog dana pre osamdeset i dve godine svirepo pogubljeni na pančevačkom pravoslavnom groblju.

Smaknuće trideset i šestoro nedužnih ljudi nije samo jedan od događaja koji su crnim slovima zauvek upisani u istoriju Pančeva, već se smatra za prvi masovni zločin nad civilima koji su tokom Drugog svetskog rata počinile regularne jedinice nemačke armije. I mada se o svemu što se tog dana dogodilo u Pančevu zna mnogo, Jozef Frank je u knjizi „Krvavi april u Pančevu – pozadina streljanja i vešanja trideset i šestoro civila u aprilu 1941“ od dostupnih dokumenata, svedočenja i fotografija uspeo da sklopi do sada najkompletniji mozaik koji čitaocu pruža vernu sliku tih tragičnih događaja. Frankova knjiga prvo je štampana u Nemačkoj, a sada ju je, u prevodu Bojane Cvetanović, objavio Istorijski arhiv u Pančevu. 

Dve izložbe, mnogo verzija i jedna istina

Jedna od odluka Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu odnosila se na formiranje Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Zapisnici o događajima koji su se odigrali u Pančevu aprila 1941. godine nastali su odmah po oslobođenju grada, tokom novembra i decembra 1944, a čine ih svedočenja očevidaca i članova porodica pogubljenih civila.

Nemački istražni organi su se za ovaj slučaj zainteresovali tek dvadesetak godina kasnije, kada su svoju verziju onoga što se prvih dana okupacije dešavalo u Pančevu dali pojedini preživeli pripadnici Vermahta koji su posredno ili neposredno učestvovali u izvršenju odluke prekog suda.

Svedočenja i sećanja preživelih Pančevaca bila su i ostala temelj na osnovu kojeg se u lokalnoj i najširoj domaćoj javnosti sa promenljivim intenzitetom gaji sećanje na ovaj zločin koji je prethodio masovnim streljanjima u Kraljevu i Kragujevcu. Svoju reč o svemu onome što se u aprilu 1941. desilo u Pančevu dali su naši istoričari, ali i pisci Mladen Markov i Nemanja Rotar, da bi pre nekoliko godina ovu priču na sebi svojstven, originalan i angažovan način aktuelizovao svetski poznati strip-autor Aleksandar Zograf. Pre petnaest godina, u režiji Aleksandra Tokina, snimljen je i dokumentarni film „Štrik i kugla“.

Nemačko pravosuđe na osnovu pominjanih istražnih postupaka naposletku nije uspelo da podigne nijednu optužnicu koja bi rezultirala makar zakasnelom presudom pojedincima koji su u tim prvim danima okupacije, noseći unoformu Vermahta i „samo izvršavajući naređenja“, učestvovali u vešanju i streljanju civila u Pančevu. To, međutim, nije značilo i definitivni nestanak ovog toponima sa horizonta društvenih preispitivanja posleratnog (zapadno)nemačkog društva.

Upravo je Pančevo bilo jedna od tema izložbe „Rat do istrebljenja. Zločini Vermahta 1941–1944“, koja je od 1995. do 1999. godine prikazana u trideset i četiri nemačka grada, a posetilo ju je oko devet stotina hiljada ljudi. Zadatak da obradi temu pogubljenja civila u Pančevu poveren je istoričaru Valteru Manošeku, koji je za potrebe izložbe priredio odeljak naslovljen „Srbija i borba protiv partizana“. Manošek je događaje iz aprila 1941. sažeo ovako:

„U Srbiji Vermaht od samog početka nije ostavljao mesta sumnji da je rešen da se krvavo razračunava i sa civilima. Kada su u Pančevu, glavnom gradu Banata, 17. i 18. aprila 1941. godine – dakle, još pre kapitulacije Jugoslovenske vojske – ubijena dvojica vojnika SS-a, potpukovnik fon Bandelov, komandant postaje, naredio je da se ‘u znak odmazde’ pogube civili: pripadnici Vermahta su nasumice saterali i zatvorili neke žitelje grada. Na groblju je 22. aprila 1941. obešeno 18 ljudi, a ostalih 18 je egzekucioni odred Vermahtovog puka ‘Grosdojčland’ streljao uza zid groblja. Njihovi leševi su, radi zastrašivanja, tri dana stajali izloženi. Poginuli pripadnici SS-a su sahranjeni uz demonstrativnu ceremoniju.“

Manošekov tekst je ilustrovalo deset fotografija, koje je snimio Gerhard Gronefeld. Ovaj profesionalni fotograf je u aprilu 1941. u Pančevo stigao kao specijalni izvestilac Propagandne čete. Tokom vešanja i streljanja nevinih civila snimio je stotinu i trideset fotografija.

Njegove fotografije ilustrovale su i priču o masovnom pogubljenju u Pančevu koju je za potrebe druge izložbe o zločinima Vermahta sročio istoričar Florijan Dirl. Sem što je donekle ispravio brojne Manošekove omaške, Dirl je svome tekstu priložio još nekoliko neizlaganih fotografija, a prvi put su prikazani i neki autentični dokumenti.

Obe izložbe izazvale su različite reakcije nemačkih istoričara koji su raspravljali i o načinu na koji su publici prikazani događaji u Pančevu. Ove diskusije su, međutim, vođene na osnovu „fakata“ koji su dobrim delom bili proizvod lažnih vesti. Ali obmanjivanje javnosti nije bilo produkt posleratnih nastojanja da se izvrši revizija istorije, već je, u ovom slučaju, sve osmišljeno i „proizvedeno“ upravo u Pančevu, tokom prvih dana nemačke okupacije koji su neposredno prethodili tragičnom 22. aprilu.

Valjalo je, naime, zataškati incident koji su tokom proslavljanja Hitlerovog rođendana 20. aprila izazvali pijani nemački vojnici. Za smrt jednog od njih okrivljeni su fantomski pripadnici tada fantomskog pokreta otpora. Tako je stvorena lažna vest prema kojoj su u Pančevu već tada, iz pravca pravoslavnog groblja, na pripadnike Vermahta pucali i partizani i četnici, a ubrzo je ovoj izmišljotini dodata i priča o tajnom tunelu kojim su pobunjenici sa groblja dospeli do krčme u kojoj se incident dogodio!

Ovako fabrikovana istina bila je utkana i u način na koji su, kako u predgovoru svoje knjige kaže Jozef Frank, „pomenuti događaji pre nekoliko godina predstavljeni i okvalifikovani unutar podunavskošvapskih organizacija u Nemačkoj i Austriji“. Frank ističe kako ga je upravo ovakvo očigledno postistinsko zanemarivanje činjenica i nagnalo da iznova prouči sve okolnosti ovoga zločina.

Rođen u Južnom Banatu, podelivši sudbinu nemačke nacionalne manjine koja je prognaničkom sudbinom platila za grehe svojih sunarodnika što su tokom rata okrvavili svoje ruke, Jozef Frank je još šezdesetih godina u Nemačkoj video Gronefeldove fotografije i, kako navodi u predgovoru, odmah mu je bilo jasno da „ovde vešaju i streljaju nedužne civile“. I mada po profesiji nije istoričar, počeo je da istražuje, ne bi li na osnovu dostupnih dokumenata probao da razjasni sve okolnosti koje su dovele do tragedije.

Nemački pedantno, Frank u svojoj knjizi prvo analizira događaje koji su prethodili pogubljenju trideset i šestoro civila, potom do detalja rekonstruiše sve ono što se 22. aprila 1941. dešavalo u Pančevu i najzad se osvrće na sve dosadašnje interpretacije ovog ratnog zločina. Otuda se „Krvavi april u Pančevu“ može čitati kao istorijsko istraživanje, kao svojevrsni policijski dosije, ali i kao predložak za TV seriju.

Ali kako god ovu knjigu čitali, utisak je isti: tragajući za istinom, Jozefu Franku je uspelo da oživi ovo pančevačko vreme smrti. Uzdajući se u moć verodostojnih podataka i raskrinkavajući istorijske falsifikate, on pred čitaoca izvodi ne samo žrtve i njihove dželate, već celokupnu lokalnu zajednicu i okruženje u kojem su međusobni odnosi proizveli krajnje i tragične konsekvence.

Nekoliko početaka i jedan jedini kraj

Broj masovnih zločina koji su tokom Drugog svetskog rata izvršili nacisti čini da čovek i danas lako može da zaključi kako su se oni mahom dešavali bez nekog naročitog povoda. Događaji koji su prethodili ubistvu trideset i šestoro žitelja Pančeva 22. aprila 1941. nedvosmisleno pokazuju koliko je ovakvo razmišljanje pogrešno.

Ali, koliko je užasavajuće lako identifikovati ne samo dan, već i čas kada se ova tragična povest okončala, toliko je zahtevno odrediti trenutak u kome je sve počelo. Tačan odgovor, naravno, ne postoji, ali Jozef Frank u svojoj knjizi navodi i opisuje nekoliko vremenskih tačaka koje bi, sve zajedno ali i pojedinačno, mogle predstavljati trenutak posle kog, u ovoj stravičnoj metafizičkoj jednačini zla, više nije bilo povratka.

I mada bi se seme zla sigurno moglo pronaći i u mnogim drugim bližim ili daljim datumima, Frank kao prvu stanicu na putu u katastrofu vidi 27. mart 1941, kada su demonstracije protiv pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu održane i u Pančevu.

Pančevci su se tog dana okupili na centralnom trgu i pred zgradom Magistrata, gde se danas nalazi gradski muzej. Među okupljenima je bilo i đaka i njihovih profesora i sve je proticalo bez bilo kakvih incidenata sve dok deo demonstranata nije krenuo ka delu grada u kome su se nalazile i folksdojčerske prodavnice ali i na zgradu Kulturbunda. Razbijeno je nekoliko izloga, a kamenice su bacane i na zgradu u kojoj su se nalazile kancelarije Švapsko-nemačkog kulturnog saveza, pa je došlo do oštećenja i nameštaja.

Desetak dana kasnije, Nemačka napada Jugoslaviju bez objave rata, a pančevačke vlasti odmah posle prvih bombardovanja Beograda hapse pedesetak građana nemačke nacionalnosti. Taoci su bili zatvoreni u velikoj sali za sednice u Gradskoj kući. Među njima se nalazio i izvesni Herman Brum, koji je radio kod limara Hibnera. Prema izjavi jednog od talaca, Brum je sve vreme pretio onima koji su ga zatvorili rečima:

„Kada budem izašao odavde, obesiću ih sopstvenim rukama!“

Dve nedelje kasnije, ovaj limarski šegrt dobrovoljno se prijavio za posao dželata a potom i neposredno učestvovao u vešanju osamnaestoro civila, postavši majstor smrti. Ali između Brumove pretnje i njenog ostvarenja odigrala su se još dva događaja koji će ubrzati ritam ratnog zločina.

Taoci su pušteni kućama kada je prethodnica nemačkih snaga već skoro bila stigla do Pančeva. Ne zna se tačno kad, ali najverovatnije u noći između 10. i 11. aprila. Dok se Osmi pešadijski puk Jugoslovenske kraljevske vojske povlačio iz grada, nekolicina naoružanih folksdojčera pokušala je da zarobi deo naših vojnika. Došlo je do pucnjave u kojoj je jedan folksdojčer ubijen, a osmoro njih uhapšeno i odvedeno u pravcu Beograda.

Negde na tom putu i oni su prvo ubijeni, a onda i iskasapljeni. Takve su ih pronašli njihovi sunarodnici, koji su u potragu krenuli kamionom. Tela su vraćena u Pančevo, gde su izložena u predvorju istog zdanja u kome su do samo pre nekoliko sati bili zatvoreni taoci.

I dok su u navedenim događajima koji su prethodili tragediji učestvovali Srbi i lokalni Nemci, akteri poslednjeg incidenta koji će zapečatiti sudbine nedužnih civila bili su isključivo pripadnici Vermahta.

Jedan od prvih zadataka okupacionih vlasti u Pančevu bio je svečano obeležavanje Hitlerovog rođendana 20. aprila. Organizovana je vojna parada, fireru poslani telegrami zahvalnosti, a svečarska atmosfera među folksdojčerima i pripadnicima Vermahta koji su tek dospeli u grad podgrejana je čestim nazdravljanjem. Tako je došlo do svađe pijanih nemačkih vojnika u gostionici „Rumunski kralj“, koja se nalazila preko puta Starog pravoslavnog groblja, na Novoseljanskom putu, danas Ulici oslobođenja. U koškanju je došlo do pucnjave u kojoj je stradao jedan pripadnik Vermahta. Vojnici koji su učestvovali u svađi nikome ne prijavljuju šta se desilo, već leš svoga ubijenog saborca odnose do dvorišta obližnje mesare Joce Brankovića, gde dočekuju jutro.

Prizor nemačkog vojnika izloženog na odru ovekovečuje već pominjani Gronefeld i od tog trenutka sve što preduzimaju okupacione vlasti nije ništa drugo nego zataškavanje. Umesto da bude otvorena istraga koja će pokazati šta se zaista desilo, ispreda se izmišljotina o seriji noćnih napada „četnika i partizana“ na nemačke stražare iz pravca groblja, a onda se kreće u akciju odmazde.

Frank u svojoj knjizi pažljivo analizira sve navedene događaje koji su prethodili streljanju i vešanju trideset i šestoro civila 22. aprila 1941. godine, ali naročitu pažnju posvećuje upravo rasplitanju složene mreže laži i (samo)obmana kojom je obavijena kobna tuča pijanih vojnika Vermahta.

Zataškavanje istine se, prema Frankovim nalazima, nastavilo i decenijama nakon završetka Drugog svetskog rata. Ovu svoju tvrdnju on dokazuje pažljivom analizom filmskog materijala koji je navodno autentičan i dokazuje tvrdnje o napadima članova pokreta otpora na nemačke vojnike, a zapravo se radi o neveštom falsifikatu, u koji su montirani kasnije snimani „igrani“ kadrovi.

Reč je o snimcima kamermana Propagandne čete Gotfrida Kesela, montiranim u polučasovni film koji se u javnosti pojavio tek 1997. Sem što sadrži materijale gde je prikazana atmosfera u Pančevu tokom proslave Hitlerovog rođendana, ali i sama egzekucija civila kod ograde groblja, Keselov film je „obogaćen“ kadrovima lažne stvarnosti, čiji je cilj da podupru priču o navodnim aktivnostima pokreta koje su bile glavni razlog za sprovođenje odmazde nad civilima.

I dok u ovom materijalu, te u izjavama svedoka i izveštajima zvaničnika pronalazi nedoslednosti i protivrečnosti, Frank u ogradi Starog pančevačkog groblja pronalazi trag puščanog zrna koje je ispaljeno pre gotovo osam decenija.

Tako se do kraja ogoljuje dobro smišljena laž koja će u roku od dvadeset i četiri časa nakon što je proglašena za zvaničnu verziju, trideset i šestoro nevinih ljudi prvo dovesti pred preki sud, a potom do ograde Starog pravoslavnog groblja, gde će ih polovina biti obešena a druga polovina streljana. 

Uže se dva puta kidalo

„Postoje indicije da je između nemačkih oficira i vodećih lokalnih funkcionera sigurno bilo dogovaranja uoči sudske rasprave 22. aprila 1941. Zašto to kažem?“, rezonuje Frank, analizirajući hronologiju događaja tog stravičnog prolećnog dana u Pančevu. „Pripreme za vešanje su obavljene već 22. aprila pre podne, dakle još pre, odnosno u toku sudske rasprave (pronalaženje stabala i seča, skidanje granja, donošenje kolja, nabavljanje potrepština kao što su užad, burad, stolice i njihov transport do groblja). Dogovoreno je da deo osuđenih bude streljan a deo obešen, i da vešanje izvrše lokalni civili. Takve odluke se ne donose ad hok. Informacija o predviđenim egzekucijama je u okolnim selima posredstvom lokalnih mesnih starešina preneta folksdojčerskom stanovništvu, a za ‘zainteresovane’ građane je organizovan i transport konjskim zapregama do gubilišta.“

Frank nije proveravao da li je april 1941. bio sušan, i da li su taljige kojima su folksdojčeri dovoženi da prisustvuju pogubljenju svojih pančevačkih suseda dizale prašinu dok su se približavale Pančevu. Ali je zato pažljivo analizirao rad prekoga suda, te dao biografije i fotografije većine onih koji su tog dana obešeni ili streljani uz ogradu Starog pravoslavnog groblja.

Među njima su se našli i dva profesora pančevačke gimnazije. U tabelarnom prikazu podataka o žrtvama, u rubrici napomena, Frank navodi kako su profesora istorije Jovana Maksina potkazala dvojica učenika folkdojčera, dok za gimnazijskog profesora matematike Mirka Skovrana, oca kompozitora Dušana Skovrana, beleži kako je bio jedan od vodećih učesnika demonstracija 27. marta. Uz ime pogubljene Šiškulović Darinke, stoji da je po zanimanju bila gostioničarka. Frank je pominje u odeljcima posvećenim rasvetljavanju ubistva nemačkog vojnika 20. aprila, jer je ova žena radila kod „Rumunskog kralja“ i bila svedok onoga što se te večeri zaista dogodilo.

Nije, dakle, teško zaključiti kako su sa svima onima koji su izvedeni pred preki sud folksdojčeri imali neke predratne neraščićne račune. Frank navodi kako su dvojica gimnazijalaca koji su prijavili svoga profesora kasnije govorili kako nisu mislili da će se sve tako završiti. Ali, jeste.

Tokom svojih boravaka u Pančevu, Frank je obišao i odavno zatvoreni hotel „Sloboda“, u čijoj je banket-sali 22. aprila 1941. zasedao preki sud.

Sem što je snimio atmosferu tokom samoga suđenja, fotograf Propagandne čete Špringman je sa jednog od prozora na spratu tadašnjeg hotela „Esplanade“ zabeležio trenutke kada se u stražnjem dvorištu odigravao čin definitivnog odabira uhapšenih koji će uskoro krenuti na poslednju šetnju svojim gradom.

Jer, bilo je onih koji su se prvobitno našli na spisku osuđenih na smrt, pa su zahvaljujući spretnosti svojih najmilijih uspeli da svoje živote otkupe prepisujući kuće i zemlju folskdojčerima koji su njihovu sudbinu držali u svojim rukama.

Ali, Frank beleži i kako je Milenko Jeftić, ekonom u gradskoj upravi, 21. aprila uveče dobio dozvolu da ode kući kako bi se oprostio sa svojim najbližima. Neki su ga nagovarali da se sakrije, ali on to nije hteo. U tom trenutku je još verovao da će zauzimanjem uticajnih lokalnih Srba uspeti da se oslobodi.

„Jeftić je bio taj kojem se konopac dva puta kidao. Prema drugoj verziji događaja“, nastavlja Frank, „prvi put je konopac bio predugačak, a kod drugog pokušaja se prekinuo.“

Frank navodi i kako je Jeftićevu smrt u članku objavljenom u časopisu „Fotogešihte“ 1984. opisao sam Gerhard Gronefeld:

„Bio je tu jedan debeli, on je dvaput spao. Tada je nastao žamor. Znate, po starom običaju: kada se nekome prekine uže, on je slobodan – tako je to bilo u srednjem veku. Onda su se – toga se još sasvim jasno sećam – čuli povici: ‘Pa, pustite ga, pustite ga da ide!’ Bio je to jedan baš nabijeni, debeli čovek. Uže je puklo dva puta, onda više nisu imali dovoljno konopca pa su čvor vezali sasvim uzano i jedva mu to navukli preko glave, skoro da su mu uši otkinuli. To su baš jeziva sećanja.“ 

„Bolje rat nego pakt“

Jedan od onih kojima nikako nije uspevalo da obese Milenka Jeftića bio je i limarski pomoćnik Herman Brum. Nakon što bi svojoj žrtvi namaknuo omču i izmakao joj oslonac pod nogama, Brum je nesretnika obgrljivao oko struka i onda ga cimao ka zemlji, ne bi li ga najzad ugušio, ili mu slomio vrat. Herman Brum će poginuti 1943. u Bici na Sutjesci u borbi protiv partizana kao pripadnik 7. SS divizije „Princ Eugen.“

U razgovoru sa istoričarem Valterom Manošekom, Gronefeld 1994. godine dodaje: „To je za mene bilo zaista čudesno, da su oni uzdignute glave išli u smrt. Neki su čak vikali: ‘Živela Jugoslavija!’ Ti ljudi su tako dostojanstveno išli u smrt, voleo bih da vidim da li bi neki Nemac to učinio, da umre tako uzdignute glave.“

Nakon što je prva grupa civila obešena, pristupilo se streljanju. Frank beleži izjave nekih od pripadnika Vermahta koji mnogo godina posle rata nisu baš mogli da se sete kako su dospeli u streljački stroj koji je nakon komande „Pali!“ pucao u osamnaest civila postrojenih uz ogradu Starog pravoslavnog groblja.

Odmah po završetku egzekucije, na centralnom gradskom trgu svečano su sahranjena tela devetorice folksdojčera koje su tokom povlačenja iz Pančeva zarobili i onda ubili pripadnici jugoslovenske vojske.

Okupacione vlasti su porodicama ubijenih civila dozvolile da preuzmu njihova tela i da ih sahrane.

Na osnovu podataka koje je pronašao u protokolima umrlih dva pravoslavna hrama u Pančevu, Frank navodi kako je već 23. aprila sahranjena dvadeset i jedna žrtva. Jedan ubijeni je sahranjen na Jevrejskom groblju. „Ostale pogubljene osobe su nekoliko dana kasnije anonimno pokopane u masovnu grobnicu na groblju.“

Nije utvrđeno da li je i tada na sporednom ulazu u Staro pravoslavno groblje stajala velika traka koju su tu postavili dželati 22. aprila, pre nego što su otpočeli sa egzekucijama trideset i šest civila. Bila je to traka koju su građani Pančeva nosili tokom demonstracija protiv potpisivanja Trojnog pakta 27. marta 1941.

Na njoj je pisalo: „Bolje rat nego pakt“.

Smaknuće trideset i šestoro nedužnih ljudi u Pančevu 22. aprila 1941. nije samo jedan od događaja koji su crnim slovima zauvek upisani u istoriju ovog grada, već se smatra za prvi masovni zločin nad civilima koji su tokom Drugog svetskog rata počinile regularne jedinice nemačke armije. I mada se o svemu što se tog dana dogodilo u Pančevu zna mnogo, Jozef Frank je u knjizi „Krvavi april u Pančevu – pozadina streljanja i vešanja trideset i šestoro civila u aprilu 1941“ od dostupnih dokumenata, svedočenja i fotografija uspeo da sklopi do sada najkompletniji mozaik koji čitaocu pruža vernu sliku tih tragičnih događaja. Frankova knjiga prvo je štampana u Nemačkoj, a sada ju je, u prevodu Bojane Cvetanović, objavio Istorijski arhiv u Pančevu.