Od „Trešerane de luks“ do druženja u Omoljici

U vreme sveopšte dominacije virtuelne komunikacije, postalo je pravi raritet videti ljude s raznih strana kako se okupljaju zarad onog, gotovo iščezlog, neposprednog druženja.

Na sreću, još uvek ima svetlih primera, što su u petak, 4. juna, na delu pokazali članovi izvesnih fejsbuk-grupa, čija je ideja vodilja dobro zezanje na sve moguće i nemoguće teme. Iako su se upoznali na društvenim mrežama, oni su već „avanzovali” u nivo prijatelja u direktnom kontaktu, a bez obzira na to ko su, čime se bave i odakle su, povezuje ih slična pozitivna energija i mnogo, mnogo duha i duhovitosti, toliko neophodne u ova tmurna vremena.

Iako su iz različitih delova zemlje – od Subotice do Stare Planine – nije im bilo teško da sa raznih strana dođu pravo u Omoljicu, gde ih je kao domaćin pozvao Nebojša Andrić Andra.

– Sve je počelo tako što sam slučajno ubačen u izvesne fejsbuk-grupe. Zapravo, neko od admina me je pozvao, valjda zato što su pratili moj profil i ustanovili da sam duhovit, što je i glavni uslov za pristup. U pitanju je baš dobro zezanje – trolovanje žešće – i tu niko nije pošteđen. Jednostavno, sve što je „in” mi uhvatimo da „zakopavamo”! U međuvremenu sam shvatio da su to sve neki okej ljudi i, evo nas ovde u Omoljici, kod druga Vladimira Ilića Šuce, uz meze, piće i, naravno, mnogo šale – kaže Andra.

Ana Aksić iz Beograda je, može se reći, glavni organizator svega ovoga.

– Zapravo ni ne znam kako smo se našli. Sve je počelo pre nekoliko godina, manje-više spontano, jer su nas neki zajednički ljudi izdodavali u te grupe. U pitanju je komičan pogled na životne teme koje nam okupiraju svakodnevnicu. More je nepregledno i krećemo se od političkih do estradnih priča, s kojima se zaista ozbiljno sprdamo. Ima nas od deset do dvadeset stalnih članova, pa do nekoliko stotina, a nalazimo se na grupama simptomatičnih naziva, kao što su „Otpad”, „Treš ljudski”, „Trešerana de luks”, „Katarinin mali kutak”… Sve u svemu, kao i sada, uvek se lepo zabavljamo – kaže Ana.

Iako su složni oko osnovnih načela, glavna „tačka razdvajanja” im je muzika, što je sve vreme bilo vidljivo i na pomenutom druženju. Međutim, u duhu tolerancije, svako je imao pravo da pusti nešto „za svoju dušu”, ali su ipak preovladavali „zvuci rodnog kraja” i „nov(okomponavan)iji hitovi”, kada su ljubitelji rokenrola ili evergrina morali da dlanovima malo jače pritisnu ušne školjke. Bilo je improvizovanih karaoka, a na kraju je nastupio i stendaper Čoda iz Zemuna, koji kaže da „nije verovao ni da Omoljica ne postoji”.

– Kada sam video tablu, pomislio sam da ju je Andra juče stavio kako bi nam „zamazao oči”. Nije njemu lako što živi tu gde živi, ali ima i gorih, poput naše Tamare, koja je od tolikog dvomilionskog Beograda, „uspela” da se uda u Krnjači, ali mi joj čak i tako nešto opraštamo! Šalim se, naravno – Omoljica mi se veoma dopala, a može se lepo živeti čak i u Krnjači – u svom stilu poentira ovaj komičar.

A ta šala (i komika) upravo je ono što najviše spaja ove dobre ljude…

U vreme sveopšte dominacije virtuelne komunikacije, postalo je pravi raritet videti ljude s raznih strana kako se okupljaju zarad onog, gotovo iščezlog, neposprednog druženja.