Pančevac Dušan Milojkov vozi bicikl po celom svetu sa najboljim mogućim ciljem

Opisati Dušana Milojkova nije lako. Ljudi ga uglavnom znaju kao biciklistu, ali Dušan je pre svega jedan veliki humanista i filozof. Njegovi biciklistički poduhvati vraćaju veru u ljudskost i mnogo su više od puke vožnje bicikla.

Ovaj svetski putnik, u saradnji sa Rotari klubom, vozi bicikl i sakuplja novac za bolesne bebe i opskrbljuje bolnice inkubatorima. Svoja iskustva zapisuje, pa su tako nastale i njegove knjige koje nisu samo putopisi, već Dušanova filozofija života opisana kroz putovanja.

„Svi dobijaju neke ideje kad su klinci. Neko mašta da bude pilot, neko padobranac, fudbaler… Ja sam maštao da ću biti biciklista“, započinje priču Dušan i dodaje da je jednostavno morao da ostvari svoje dečačke snove.

„Prvo sam krao bicikl od mame i tate, iako sam dobijao batine svaki put, zbog toga što sam to radio. Biti lopov je jako opasna stvar ali ja sam mislio da je ta moja krađa svrsishodna. Jednostavno nisu mogli ništa da mi zabrane i ja sam ponosan što sam kršio te zabrane. Nekada neke zabrane treba da kršimo, ja uvek volim da kažem ljudima, pitanje da li su greške – greške, možda su greške iz vašeg ugla,a iz mog, možda nisu.“

Dušan je rođen u najjužnijem selu Banata – u Pločici, i prema njegovim rečima, to je mesto gde se „autobus okreće i nema dalje“.

„Kao dete koje je vozilo bicikl najčešće od Kovina gde sam odrastao, prema Pločici, gde su moji baba i deda bili, ja sam težio da odem iz te Pločice i da onda kao Pločičanin jednog dana mogu da budem ponosan na to da sam iz sela, gde se autobusi okreću, otišao tamo gde idu dalje i dalje. To je bio motiv da se okrenem ka putovanjima.“

Dušanova prva putešestvija je bila do Hilandara.

„Moje prvo putovanje je bilo do Hilandara na Svetoj Gori. Hteo sam da odem i da obiđem kuću svih Srba. Tada sam imao nešto nacionalno u sebi, zato što sam živeo u Zagrebu šest godina, kada je počelo da se u Hrvatskoj razvija ustaštvo. Ja i dan danas ne razumem da neko deli ljude na osnovu političke opcije, po boji kože i tako dalje. Smatram da je svet lep zato što smo svi različiti, a ne da omalovažavaš i ubijaš onog koji ne šutira loptu na tvoj gol, nego šutira na suprotni. Voleo bih kada bismo se svi kretali u smeru ljubavi, prosperiteta, bratstva, poštovanja…“

Da bi ta njegova putovanja imala neku težinu, on je došao na ideju da počne da se bavim pisanjem.

„Ako se ne zapiše sve što uradimo, to je kao da se nije desilo. Ja sam onda rešio da sva moja putovanja opisujem u obliku putopisnih knjiga koje ću da prodajem i da delim deci i ljudima radi popularizacije ekologije i biciklizma, pisane reči i pozitivnih poruka.“

Od prodaje knjiga koje piše, daju se pare za lečenje bolesne dece.

„Meni novac ne treba. Ova civilizacija će sebe uništiti zbog hedonizma. Suština života je zadovoljiti se malim stvarima. Ljubav je pokretač svega, nisu pare. Nastupilo je vreme kada svi za nekim jure, svako od nekog beži a to je sve zbog novca. Od detinjstva sam izgradio osećaj da pomažem drugima i zato sam vozio dve godine bicikl kako bi se skupile pare za inkubatore koji su potrebni bebama. Svaka moja knjiga ima neku poruku i svaka je posvećena nekom čoiveku koji je prerano završio svoj život. To su uglavnom ljudi iz mog okruženja – neki moj profesor, prijatelj, drugar iz detinjstva itd.“

On je operisao kičmu pre nekoliko godina i nakon dva meseca opet seo na bicikl i otišao sam do Rima, gde je bio gost kod ćerke Mome Kapora – Ane Kapor. Dušana sportski duh nikada nije napustio i kako i sam tvrdi, „njegova sudbina je bicikl“.

„Meni su idoli bili veliki svetski biciklisti, veliki svetski sportisti. Moje osnovno zanimanje je bilo stonoteniski trener ali u tome nisam mogao da se ostvarim, jer je to takozvani mali sport a za male sportove se ne izdvajaju velike pare.“

Bez obzira na to, Dušan se ipak zadržao na tim malim sportovima – stonom tenisu i biciklizmu.

„Srećan sam što sam stonoteniski virtuoz i što sam biciklista koji je obišao evropski kontinent.“

Iako njegova borbenost i mladalačka energija isijavaju iz njega, on ne može da ostane imun na društveno-politička dešavanja u zemlji. Dušan kaže da je „kod nas u državi sada na sceni sumrak pravih idola i da su sceni nasilnici, bitange i njima slični“.

„Ja sam čovek koji je živeo u više država i pod više režima, imao sam Tita, pa Miloševića, Koštunicu i evo sad Vućiča. Ja ne znam ko će biti sledeći ali su svi na isti kalup. Političari su ljudi sposobni da od bogatih uzimaju nova, od siromašnih glasove, pod izgovorom da će, kad dođu na vlast, štititti jedne od drugih, a kad dođu na vlast, svakog puste niz vodu ukoliko ne ide autobusima na mitinge.“

Međutim, on ne dozvoljava da ga takve situacije slome jer ima lek za sve a to je – BICIKL.

„Vozite bicikl, bicikl će vam produžiti život. Ne vozim ga ja jer hoću da živim duže, vozim ga jer je to moj dečačka filozofija“, zaključuje Dušan.

Opisati Dušana Milojkova nije lako. Ljudi ga uglavnom znaju kao biciklistu, ali Dušan je pre svega jedan veliki humanista i filozof. Njegovi biciklistički poduhvati vraćaju veru u ljudskost i mnogo su više od puke vožnje bicikla.