Rubrika ne traži naslov, ali ovo mi je prvo palo na um razmišljajući o tome šta bi se moglo napisati o Pančevu. Za Beograđane to je obično nalik mitskom mestu do kojeg se putuje preko sedam brda i gora… pa onda najčešće, ako hoćemo da se vidimo s nekim iz prestonice, mi smo ti koji putuju, a ne oni koji dočekuju. To znaju svi Pančevci koji imaju prijatelje u Beogradu. Za druge, Pančevo najčešće prati rečenica, nešto u stilu, zar to nije predgrađe Beograda! Ako prežive oštre strele iz pogleda koje će im uputiti tipičan građanin naše varoši, dobri su, preživeće sve! Najzad, znamo, da smo zaista dovoljno blizu, da uzmemo šta nam odgovara, a da i dalje zbog toga budemo drugačiji. Znamo da jesmo! (Da li i vi sada razmišljate kako vas nerviraju pomalo bahati vozači s BG tablama koji voze po Pančevu kao po njivi usred pustahije?! – pa se opet kanda ironično pitate što smo mi ono beše proglašeni za najlošije vozače J. U redu je da budemo ovde i pristrasni, ali ako vas nervira, onda znate da je to zbog toga što hoćete da naš grad u svakom detalju sačuva svoju dušu, zar ne?)

Pančevo toliko voli svoju, ne čak ni različitost, već specifičnost, jer sa koje god strane da ga pogledamo, ono jeste takvo. Nema potrebe pominjati arhitekturu, ili Južnu zonu, AVIV park (čitaj BIG), reku Tamiš i naše svetionike itd. Jer ono što je vrednost Pančeva su ljudi, uvek i bili. U onom populističkom tekstu objavljenom svojevremeno u jednim dnevnim novinama, pisali su da najinteligentiniji ljudi žive u Pančevu. Inteligencija i pamet ne idu zajedno, kažu, ali čini mi se da, gde god sam boravila po belom svetu, uvek je postojao neko ko zna nekog Pančevca, talentovanog ili uspešnog, a ime našeg grada izgovaralo se najčešće uz dozu svesti o tome kako je to ipak specifična sredina. Jasno je – tu specifičnost donose, kao što sam već rekla, ljudi. Jedan od najpoznatijih strip crtača naš je sugrađanin, imamo muzičara koji je nastupao s velikim muzičkim zvezdama a i sam je značajan muzičar, u književnim krugovima – tek tu se zna da se poezija veoma neguje, lepa reč uopšte; Zahvaljujući svestranom gradonačelniku svojevremeno je u naš posed došla jedna od, simbolički možda i najvažnija slika u srpskoj istoriji (vidi kod G. Vlajić). A, kad smo kod istorije, tu je izlišno pominjati bogatu prošlost Pančeva.

Ipak, iznova se treba podsećati onoga što baštinimo, ne samo kao grad već i kao nacija, upravo važnije zbog toga što smo često skloni da se fokusiramo samo na negativno. Kada, kao jedan od urednika Rukopisa (još jednog kulturološkog fenomena poniklog iz PA), vodim mlade pisce u obilazak grada, često razmišljam o tome, koliko Pančevaca je uhvatilo svoje mališane za ruku pa su iz parka zajedno ušli u muzej da vide stalnu postavku koja predstavlja tek delić onoga što imamo. Lepo je voziti se i brodićem po reci, ta inicijativa je tek detalj, ali nekoliko takvih detalja na različitim stranama sveukupno bi značilo i građanima, a i pridošlicama, a bogme i turistički ne bi bilo zanemarljivo. Ovde se sad zaustavljam da udahnem, jer dopuštam sebi da tekst ide stihijski. Gordana Vlajić je kao prethodna autorka rubrike pomenula neke važne činjenice za našu varoš, i postavila još važnija pitanja, pa nema svrhe ponavljati se. Ali, baš zato što volim Pančevo i smatram ga jednim od najživljih srpskih gradova, bogatih kulturnim manifestacijama, industrijskim nasleđem, neverovatnim potencijalom da ono bude još više razvijeno… baš zato me žalosti to što imam utisak da naš grad svako malo pa malo više, u proteklim godinama, tiho propada, a da se isto tako sve više oslanja na renome i pleća pojedinaca da nose teret njegove slave. I ljudi se batrgaju, pa se umore, a često nemaju priliku da prenesu znanje na sledeću generaciju (jer i tako se neguje tradicija). Kada prođem kroz centar grada, sve više je nesređenih ili zapuštenih ulica, a autentični izgled grada narušava se svako malo nekom zgradom, i gde joj je mesto a još više gde nije. I ono malo ulica koje su sređene, naknadno su raskopane pa zabašurene u čak otvorenom nepokušaju da se vrate u prethodno stanje. Možda je to nebitno, a možda se ja ne razumem u progres, ali svako nasilno menjanje lica grada najčešće vodi u nestajanje njegove autentičnosti. Tamo gde se malo razumem, a to je kultura, tu isto primećujem kako pleća nas umetnika postaju sve više ukočena, a teret veći. Živimo prevrtljiva, teška, licemerna, čudna vremena, ali zna se da se u temelje ne dira, da ne bi postali kuća na promaji. Zato možda treba da volimo Pančevo jače nego što smo ikad dosad.

Pročitajte još: 

PANČEVCI O SVOM GRADU – Gordana Vlajić

Rubrika ne traži naslov, ali ovo mi je prvo palo na um razmišljajući o tome šta bi se moglo napisati o Pančevu.