Pančevka je pre 31 godinu preživela strašan zemljotres. Sećanje na to ni danas nije izbledelo

Na današnji dan, davne 1988. godine Jermeniju je pogodio nezapamćen zemljotres u kome je, prema zvaničnim procenama, život izgubilo preko 25.000 ljudi. Epicentar zemljotresa jačine preko 7 stepeni Rihtera bio je u gradu Spitak, koji je pretpeo ogromno razaranje. Gajane Vlahović, po struci profesor i prevodilac, koja od 1992. godine živi i radi u našem Gradu, kao šesnaestogodišnja devojčica tada je imala sreću da preživi ovaj zemljotres nakon koga, kako kaže, kamen na kamenu nije ostao.

Iako je od tada prošla 31 godina, Gajanina sećanja na taj događaj još uvek su bolna i sveža.

„Bila sam u 10. završnom razredu, pred maturu. Na dan zemljotresa bilo je divno i sunčano iako je decembar, iako smo u hladnom području, na severu Jermenije. Bila sam na času hemije i završivši odgovaranje, stala sam za klupu. Nikakvo podrhtavanje nismo osetili, ništa se nije čulo. Samo sam videla da se plafon otvorio i da pada pesak. Tada sam imala dugu kosu i jedino mi je bilo na umu da se sakrijem, jer neću uspeti da je raščešljam posle, uopšte ne shvatajući šta se dešava “.

„Zaronivši“ ispod klupe, čula je, kaže, zvuk kao da zemlja voje, životinjski, sa sve rušenjem betona, lomljenjem… A, kada je sve stalo, ceo život joj je pretrčao pred očima.

„Mislite da je smak sveta, da je došao kraj. Nakon toga počinju da se čuju krici u pomoć, zapomaganje dece, a posle toga i krici roditelja koji su dotrčali da nađu svoju decu. Tada nisam bila svesna šta se dešava. Mislila sam da je samo naša škola, da je neko postavio bombu. Ja ne znam koliko je vremena prošlo i koliko sam provela ispod klupe. Osećajući bolove u leđima htela sam da napravim sebi malo mesta, a drugarica koja je bila do mene je rekla – ni makac, ako mrdneš ugušićeš me. Tako šćućureni čekali smo šta će se dalje desiti. Čula sam glas nastavnika fizičkog – provuci ruku, ko god da si, da te izvučem. Prvo su drugaricu izvukli. Ja sam se nekako namestila da provučem noge da me tako izvuku“, kaže ova Pančevka jermenskog porekla.

Gajane se seća da su, izvalčeći ih iz ruševina, decu ređali na travnjak ispred škole.

„To je bila dvospratna zgrada sa mališanima na prizemlju, niži razredi. Kada su me spustili na travnjak ispred sebe sam videla gomilu ruševina, bilo mi je jasno da onaj ko je bio u prizemlju nije preživeo. Kad sam se okrenula na levu stranu videla sam drugaricu sa otkinutim parčetom lobanje. Ona je bila živa, ali kako je treptala sve su joj se žile i unutrašnjost videli, kao na času anatomije… Kad sam se okrenula na drugu stranu da ne gledam to, videla sam dete. Nisam prepoznala ko je. Bilo je mrtvo, ležalo je tako pored mene“, priča dok joj se u očima naziru suze.

Njena porodica se smatrala srećnom jer su u zemljotresu „samo“ poginuli najstariji, njeni baba i deda. Izgubila je i druga i drugaricu iz razreda, koje je godinama potom sanjala, a i sama je doživela prelom kičme zbog kog je u bolnici provela 40 dana. Tokom prva tri dana boravka u bolnici ništa nije znala o roditeljima, gde su, niti su oni znali gde je ona smeštena.

U Jermeniju je sa svih strana sveta ubrzo počela da pristiže pomoć, a i tadašnja Jugosalvija je 12. decembra poslala svoje humanitarce.

„Petog dana, ležeći u bolničkoj sobi, na televiziji sam čula da se u blizini bolnice u kojoj sam bila smeštena srušio jugoslovenski avion koji je poleteo sa skopskog aerodroma sa sedam članova posade i humanitarnom pomoći. Na svu našu nesreću desilo se i ovo. Proglašena su i dodatna tri dana žalosti zbog pogibije jugoslovenskih pilota“, seća se Gajane, a na mestu nesreće Jermeni su podigli hačkar – spomenik nastradaloj posadi aviona.

I Gajanin dolazak u Srbiju, četiri godine kasnije, u vezi je sa zemljotresom.

„Maminoj drugarici su poginula tri unučeta od jedne ćerke, ali ona je gajila nadu da je bar jedno od njih živo. Čula je da u Jugoslaviji postoji žena koja gledajući fotografiju može da pogodi da li je ta osoba živa i gde se nalazi. Hvatajući se za poslednju slamku zamolila me je da stupim u kontakt sa jugoslovenskim radnicima koji su radili u jednoj fabrici kako bi njeno pismo prosledili toj ženi“, objašnjava Gajane, dodajući da je tako upoznala supruga i sa njim potom došla u Srbiju, u Starčevo.

Dugo nakon ovog razornog zemljotresa Jermeni su tražili svoje bližnje koji su povređeni odvoženi redom u bolnice. Na televiziji su emitovane emisije u kojima su traženi nestali. Obnova zemlje i razrušenog grada trajala je godinama, a njeni roditelji su se tek 2004. godine uselili u novi stan, koji su od države dobili u zamenu za stari, porušeni. Nekada industrijski i kulturno razvijen grad, više od tri decenije nakon zemljotresa stambeno se izgradio, a raste i malo preduzetništvo, kaže Gajane, ali industrije više nema.

Na današnji dan, davne 1988. godine Jermeniju je pogodio nezapamćen zemljotres u kome je, prema zvaničnim procenama, život izgubilo preko 25.000 ljudi. Epicentar zemljotresa jačine preko 7 stepeni Rihtera bio je u gradu Spitak, koji je pretpeo ogromno razaranje. Gajane Vlahović, po struci profesor i prevodilac, koja od 1992. godine živi i radi u našem Gradu, kao šesnaestogodišnja devojčica tada je imala sreću da preživi ovaj zemljotres nakon koga, kako kaže, kamen na kamenu nije ostao.