Pančevo je otmena d(r)uga priča

Za početak, ja još uvek nisam prava Pančevka.

Nadam se da će pravi Pančevci imati razumevanja za mene došljakinju ako se odluče da pročitaju moje impresije o svome gradu.

Splet različitih okolnosti uticao je na preseljenje u Pančevo, gde  smo se Aleksandar i ja skućili pokraj Tamiša, na Sodari, u februaru prošle godine. Administrativno gledano, još uvek sam Beograđanka, zbog sadašnjeg statusa samostalnog umetnika. U sećanju mi je ostala jedna od prvih pecki na ovu temu, komentar iz lokalne autoperionice da su „Beograđani u Pančevu urbani mit“. Ja sam u našu mitsku pančevačku priču stigla sa Bosfora, iz osamnaestomilionskog grada Istanbula gde sam živela tri godine pre dolaska ovde. Eto, rekla sam, a ko priznaje, pola mu se oprašta (beogradska polovina).

Pančevo me je neočekivano brzo pripitomilo. Došla sam ovde iz jedne „druge priče“, ostavila sam za sobom svet u kom se ubrzano živelo da bih u ovome gradu pronašla mir i spokojstvo. Pančevo je grad mira, to je moj dominatni utisak o ovom gradu. Čim pređem Pančevački most, tamo negde gde svi usporite kako vas saobraćajna policija ne bi zaustavila zbog brze vožnje, tu negde kao da prođem kroz kakav anti-stresni tunel i pređem na jedan usporeniji režim u kom foliranje nije dozvoljeno.

Da nastavim u duhu istine, Pančevo je grad koji ima toliko neiskorišćenih mogućnosti. Pre svega mislim na strogi centar grada koji bi zbog svoje arhitekture mogao da izgleda mnogo lepše kada bi se za to, naravno, uložila izvesna sredstva. Kao pridošlica, osećam da su ljudi ovde drugačijeg kova. Pančevo je otmen grad, a Pančevci jedino sa Novosađanima mogu da se porede ko je prijatniji i ljubazniji.

Pančevo je grad po meri čoveka kome ne treba puno da bude srećan u životu (bez stresa zbog saobraćajnih gužvi i vremena izgubljenog u prevozu). Na petnaest kilometara udaljen od Beograda, Pančevo je, za mene, taman grad za život. Pošto živim relativno blizu centra grada, pešaka ili na bicikli mogu da pozavršavam sve dnevne obaveze.

Ne mogu a da se ne osvrnem na sve beogradske komentare vezane za kvalitet vazduha u Pančevu. Samo neka misle da mi ovde dišemo na škrge, manje će ih doći (zapravo, ispravno bi bilo da koristim zamenicu u prvom licu množine). Upoznata sam sa tim da u pojedinim pančevačkim naseljima se nije šaliti sa ovom temom, ali pobogu, situacija sa kvalitetom vazduha je daleko gora npr.  na Novom Beogradu. Iskreno, meni mnogo više od vazduha smeta drugi element – voda jer kao svakoj domaćici predstavlja muku ako odmah nakon obroka ne opere i ne obriše sudove.

Dragi Pančevci i Pančevke,

Pošto još uvek upoznajem vaš a sada i moj grad, koji naravno ima i svoje nedostatke, za čitaoce portala 013 info napisala sam humorističku priču u kojoj sam na, na šaljiv način, želela da istaknem mesta koja bismo svi zajedno mogli da uredimo.

                                              ********

Nakon tri meseca od preseljenja u Pančevo, informisala sam se u komšiluku šta sve lepo ovde može da se vidi, odnosno gde sve može u blizini da se otputuje. A pošto je za svako putovanje potrebno prevozno sredstvo, odlučila sam najpre da isprobam čari putovanja vozom. Na internetu sam pročitala priču o pruzi za koju su pre par godina Rusi dali novac da se izgradi i odlučila sam da proverim komfor koji naša železnica pruža. Nažalost, od te pruge ostala je samo jedna lokomotiva koja je pretvoren u kafić Voz na Tamiškom keju. Šta ćeš, bolje išta nego ništa, pomislila sam jer ja svaki predah između kućnih obaveza obično iskoristim za odlazak na kafu, a pomenuti kafić mi se baš svideo. Tamo sam skovala plan da se prevezem negde brodom, jer sam u vodiču grada, pročitala da Pančevo ima i luku i pristanište, odakle je svojevremeno čuveni naučnik Mihajlo Pupin otišao u svet. Bilo mi je samo nejasno gde se to pristanište tačno nalazi, jer me je navigacija na telefonu „šetala“ te sam zato sledila uputstva slučajnih prolaznika na Tamiškom keju i stigla konačno do pristaništa – odakle u zimskom periodu jedino možete da se prebacite na drugu stranu reke do jednog poznatog restorana.  Zamalo da odustanem od cele akcije, kad sam se setila da sam  na internetu pročitala da Pančevo ima i aerodrom odakle se zbio prvi noćni let u istoriji svetskog vazduhoplovstva  davne 1923. godine na relaciji Pančevo – Bukurešt,  u okviru redovne linije Pariz – Istanbul, pa je tako aerodrom u Pančevu upisan u istoriju civilne avijacije. Zato sam sela u taksi koji me je dovezao do  mesta gde bi trebalo da se nalazi aerodromska zgrada. Iznenadilo me što je aerodromska pista pretvorena u livadu na kojoj  ovce pasu a meštani ovog dela Pančeva koriste taj prostor za odlaganje smeća. Zanemela sam što nisam našla nijednu oznaku da je Pančevo bila prva veza Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca sa svetom i da korov prekriva mesto odakle je poleteo prvi avion na redovnoj noćnoj liniji za Pariz-Bukurešt-Istanbul jer je to bio jedini način da avioni stignu iz Pariza u Istanbul pre luksuznog voza Orijent ekspres, koji je putovao i noću. Sva snuždena, odlučila sam da poslušam savet taksiste, koji mi je predložio da me odveze umesto kući do Narodne bašte, gde se nalazi jedna divna zelena oaza Eko Paviljon koji je, takođe, kafe-galaerija gde može da se popije najbolja nes kafa u gradu. Ispostavilo se da je taksista bio u pravu. Narodna bašta u Pančevu je zaista oaza mira i sklonište od gradske buke, idealno mesto za odmor i rekreaciju. Kafu sam, onako umorna i razočarana, slatko popila i obećala sebi da ću češće dolaziti u baštu, kad mi se javi neizdrž za promenom sredine. U povratku, navigacija je pokazala da mi treba dvadeset minuta peške do stana, što me je posebno obradovalo jer nema potrebe ni za jednim prevoznim sredstvom. Kod kuće je ipak najbolje.

Senka Pavlović

Nakon tri meseca od preseljenja u Pančevo, informisala sam se u komšiluku šta sve lepo ovde može da se vidi, odnosno gde sve može u blizini da se otputuje.