PANČEVO: Šor u slici i stihu

Ravno pola veka, jedna slika kruži zgradom Gradske uprave u Pančevu. Delo od desetak kvadratnih metara „Šor” Milana Kečića najpre je krasilo čeoni zid sale za sastanke, na prvom spratu Skupštine opštine Pančevo, takozvanu sobu 123, da bi 2010. godine bila skinuta i premeštena u šalter-salu u holu uprave. Onda je morala da prođe registraciju, pa je nekoliko godina bila odložena, da bi danas „kružnu turu” završila na poslednjem spratu na putu do malo korišćene terase gradske kuće.

„Sumorni, jesenji seoski pejzaž, sa nizom malih kuća koje nestaju ka olovnom horizontu”, tako je Vitomir Sudarski, predsednik Opštine Pančevo, „prepričavao“ platno koje ga je očaralo, kada ga je ugledao 1972. godine u prostorijama Skupštine Vojvodine. A sve je počelo tako što je Sudarski u kabinetu čelnika za međunarodnu saradnju video čudesnu sliku koja ga je osvojila. Bila je potpisana s Milan Kečić. Godinu dana je, kako navodi, nosio želju da takvu sliku i „mi u Pančevu, imamo jednog dana“. Onda je nabavljena novosadska adresa slikarevog ateljea, on pozvan telefonom, a susret ugovoren i pokrenuta beztenderska javna nabavka.

„Prvo nam je, Dušanu Beliću i meni, pokazivao najnovije radove smeštene u uglu ateljea. Onda smo ga upitali da li bi mogao za ’nas Banaćane’ (on je Sremac!) da naslika neki jesenji, blatnjavi, seoski šor. O ceni nismo ni mislili, ni pitali. Bilo nam je važno da li može, i da li hoće. Pare ćemo, znali smo, da sakupimo, makar morali sa pikslom da stojimo ispred ulaza u Skupštinu. Obećao je ’da hoće i može’ i da će slika biti u Pančevu do Dana oslobođenja, 6. oktobra 1973. godine“, pedatno je pribeležio  Sudarski događaje u svojoj knjizi „Skice zagubljene povesti“.

Već se zašlo u septembar, a ni slike, ni glasa od slikara nije bilo. Sudarski je, na koncu, znajući da je Kečić čovek širokog obrazovanja i kulture, koji se ne drži, kako navodi, „strogo ukrućenih pravila komunikacije“, presavio tabak, napisao pismo adresovano na Milana Kečića, Novi Sad, Platonova br. 4, i započeo prepisku – sve u stihu. „Na zidu je još sve belo nedostaje – vaše „selo“. Pitaju: je l’ je gotov onaj šor, zar je Kečić tako spor. Preda mnom su Stojanova (Trumića prim. aut.) ’žita’ mnogo vas pozdravlja Vita. Pančevo, 10.  sep. 1973. godine.”

I tako je prošlo više od tri nedelje, a odgovora nije bilo, Uzbuđenje u opštinskoj upravi polako je kopnilo, te se pojavila ozbiljna zabrinutost, da li će naručeno delo ikada stići u Pančevo. A „kada smo izgubili svaku nadu da će slika stići do proslave, petog oktobra”, piše dalje Sudarski, „donese poštar odgovor: ’Evo javljam na Vaš dvor da je gotov onaj šor. Dođe jesen, ide zima, u prelepim Karlovcima šorina je sad pred svima. Poljem juri žuti zečić  Pozdravlja Vas Milan Kečić. Novi Sad, 4. oktobra 1973. godine.”

„Vremena više nije bilo, Pišta (Janoš Ištvan) odleteo je skupštinskim ’citroenom’ u Novi Sad da donese ’Šor’. Gosti su stigli na proslavu 6. oktobra i nisu skidali oči sa prelepog jesenjeg vojvođanskog – šora. Pogađali su – koje je selo pančevačke opštine inspirisalo slikara, a mi smo odgovarali da je pred njima sremski pejzaž, jer – naša su sela, samodoprinosima, isterala blato iz svojih šorova”, završava svoju pripovest bivši predsednik Opštine Pančevo.