PANČEVO: Urbanistički eksperiment – zgrada SDK

Urbanistički eksperiment iz 1974. godine, oblakoder u epicentru grada, „morao” je da nadvisi do tada najviše tačke varoši – tornjeve Uspenskog hrama.

Ona uopšte nije lepa. Za današnje pojmove nije ni visoka, ni velika, a što je „najgore”, baš se nikako ne uklapa u panoramu grada na Tamišu još od vremena pre ravno četiri i po decenije, kada se poslednjih dana decembra 1974. godine Pančevo „ponovilo” još jednom zgradom iz serije tako popularne socijalističke izgradnje. I ne bi to bilo za priču da nije reč o prvom pravom oblakoderu u Vojvodini, a u epicentru varoši prizemljuša i tek pokoje višespratnice, mahom na periferiji grada.

Za adresu najvišeg stambeno-poslovnog objekta u pokrajini odabran je ćošak Masarikove i Zmaj Jovine ulice. Tada je uklonjeno nekoliko privatnih kuća na obodu nekadašnje Velike pijace, koja je u međuvremenu postala Trg Borisa Kidriča. Prizemlje i dve osnove pravog „diva” u ambijentalno-istorijskoj celini sagrađeni su od betona i cigle, te je ka nebu nanizano osam na jednoj i 18 spratova na drugoj kuli, po planu arhitekte Stanka Borovinšeka, rođenog Zagrepčanina, pod vođstvom arhitekte-konstruktivca inž. Nikice Rašajskog.

„Veoma sam ponosan što sam od 1972. do 1974. godine vodio izgradnju najvišeg objekta u Vojvodini, koji je zajedno s antenskim stubom visok 68 metara, popularnu kao zgradu SDK (Služba društvenog knjigovodstva). Ova zgrada i rad na njoj bio je pun izazova, jer je u Pančevu nicao prvi soliter – svakog četvrtog dana po jedan novi sprat. Neki su dve zgrade prihvatali, a neki ne, ali u ono vreme imati toliki objekat u svom gradu ipak je bilo nešto posebno”, pričao je Rašajski, kadgod bi ga neko upitao za čedo socurbanizma, koje je jedno vreme bilo česta tema polemika i među stručnjacima i u razgovorima Pančevaca.

„Neki znalci arhitektonske struke”, pribeležio je Pavle Vasić u knjizi „Umetnička topografija Pančeva”, „bili su pak mišljenja da tu ima i zahvata koji ugrožavaju osnovno jezgro grada modernom zgradom monumentalnih dimenzija, koja dovodi u pitanje kuće u stilu secesije i eklektizma, manje prilagodljivih savremenoj arhitekturi”. Pančevce je pak podelila na jedne, za koje je ovaj pionirski arhitektonsko-građevinski poduhvat bio puko i nekontrolisano dodavanje spratova, koje samo ruži ujednačenu, još od Marije Terezije, uspostavljenu panoramu grada, i druge koji su socrealističku lepoticu, doživeli kao znak napretka i „svetle budućnosti”, a ponajviše pitanje prestiža.

Ko se i kako dosetio da u „najvrednijoj gradskoj vizuri” – varoškom parku – podigne ružnjikavi soliter i najviši objekat u pokrajini „u ono vreme” i da li je to značilo da su o koječemu, pa i o urbanističkoj politici odlučivali vlast i aktuelna ideologija. Svedočenja savremenika kažu da je onako „s nogu” pala „istorijska” odluka da se podigne moderna zgrada, ali ne makar kakva, već simbol napretka, socijalističke izgradnje…

„Kada je zgrada planirana, Gradnja je bila u velikoj ekspanziji. Sećam se da je u opštini upriličen sastanak i u neformalnom razgovoru postavljeno pitanje: koja je najviša tačka grada. Urbanisti su imali spreman odgovor da su to tornjevi Hrama Uspenja Presvete Bogorodice u nas jedinstvene pravoslavne crkve sa dva tornja, koji se uzdižu u visinu 48 metara. Tako je stručnjacima sugerisano da bi bilo dobro da ih ova nova zgrada nadvisi i da bude bar deset metara viša, a moram da napomenem da se Komitet nije mešao u ovu odluku”, priča nam Miladin Stanimirović, nekada politički saradnik u opštinskom Komitetu i odbornik Skupštine opštine.

Tako je soliter porastao za deset metara i sa antenskim stubom dosegao 68 metara. Sa te visine i za vedrog dana puca pogled čak do Vršačkog brega sa kulom i na drugu stranu do Avalskog tornja, pa i do nešto više, prve komšinice i pančevačke vršnjakinje „Beograđanke” – najviše zgrade prestonice nekadašnje Jugoslavije. Ove dve arhitektonske novotarije iz sedamdesetih godina prošlog veka imaju još nešto zajedničko – obe se nalaze na uglovima Masarikovih ulica i u obe izgradnje učestvovalo je nekada renomirano pančevačko Građevinsko preduzeće „Konstruktor”.

Urbanistički eksperiment iz 1974. godine, oblakoder u epicentru grada, „morao” je da nadvisi do tada najviše tačke varoši – tornjeve Uspenskog hrama.