Svaki zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza

Svaki zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada. Prema postojećem Zakonu o radu, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz, predviđena naknada mora biti u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju.

Kako Zakon ne precizira šta se smatra sopstvenim prevozom, poslodavac može da ispuni svoju zakonsku obavezu tako što će umesto naknade troškova zaposlenom za dolazak i odlazak sa posla obezbediti sopstveni prevoz na način koji bi bio racionalan i omogućavao zaposlenom adekvatan prevoz. To može biti sopstveno vozilo, angažovanje nekog prevoznika, kupovina karte za prevoz u javnom saobraćaju i slično, i to mora biti navedeno u ugovoru o radu ili opštem aktu poslodavca.

Naknada troškova prevoza koju je po Zakonu poslodavac u obavezi da isplati zaposlenom, ne određuje se prema adresi zaposlenog koja mu je navedena u ličnoj karti, već se određuje prema stvarnom prebivalištu zaposlenog. A to je mesto gde se nalazi centar njegovih životnih aktivnosti – gde zaposleni faktički živi, gde ostvaruje biračko pravo, gde ostvaruje zdravstveno osiguranje i slično. 

Ako je stvarni centar životnih aktivnosti zaposlenog van mesta rada, zaposleni takođe ostvaruje pravo na naknadu, bez obzira na ograničenja koje poslodavac može da propiše ugovorom o radu ili opštim aktom. Tako je Ustavni sud, potvrdio svojom odlukom IUo broj 154/2011 od 3. jula 2014. godine. Da se pravo na naknadu troškova prevoza zaposlenog ne vezuje za udaljenost mesta stanovanja od mesta rada.

Takođe, poslodavac je dužan da zaposlenom nadoknadi troškove prevoza, iako zaposleni nije podneo zahtev za isplatu troškova prevoza. Pravo na naknadu troškova prevoza pripada zaposlenom po samom Zakonu, i nikakav poseban zahtev nije potrebno da zaposleni podnosi poslodavcu. Ukoliko poslodavac ne isplati naknadu troškova prevoza zaposlenom, zaposleni ima mogućnost da to pravo ostvari sudskim putem. Prethodno obraćanje poslodavcu za ostvarivanje prava na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa posla nije uslov za pokretanje sudskog postupka. Da bi tužbeni zahtev kojim se traži isplata naknade troškova prevoza bio usvojen, potrebno je da uz tužbu budu dostavljeni dokazi o postojanju stvarnih troškova prevoza. U suprotnom, zahtev zaposlenog će biti ocenjen kao neosnovan.

Od izuzetnog je značaja pravna situacija koja može da nastane kada zaposleni promeni mesto stanovanja nakon zaključenja ugovora o radu, što bi za posledicu imalo uvećanje troškova prevoza. Posle stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 75/2014), odnosno 29.8.2014. godine, poslodavac nije u obavezi da isplaćuje iste u skladu sa promenjenim mestom stanovanja, ukoliko je zaposleni promenio mesto stanovanja nakon stupanja ovog zakona na snagu. Naravno, poslodavac se može saglasiti da zaposlenom naknadi troškove prevoza koji su nastali usled promene mesta stanovanja nakon zaključenja ugovora o radu.

Autor: Žarko Ptiček, Moja Firma

Svaki zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada. Prema postojećem Zakonu o radu, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz, predviđena naknada mora biti u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, .