ŽIVOT U ČILEU: Pančevka u zemlji specifične arhitekture

Pančevka Svetlana Pavković je diplomirala arhitekturu na Univerzitetu u Beogradu 2010. godine. Nekoliko godina je radila u Srbiji (arhitektura, scenografija, dizajn), ali je usled želje da obogati svoje veštine odlučila da nastavi svoj profesionalni put u dalekom Čileu. Nakon pet godina boravka u ovoj zemlji Latinske Amerike, vratila se u svoj rodni grad, a za 013info ispričala je koliko joj je ovo životno iskustvo bilo značajno. Šta je naučila o Čileu, da li je teško živeti u kulturološki različitoj sredini i koje su joj sitnice iz rodnog grada tamo najviše nedostajale.

Kako ste odlučili da se preselite u Čile?

– Slučajno, tokom studija. Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu postoji već godinama mogućnost da najbolji studenti izaberu arhitektonske biroe iz inostranstva u okviru IASTE profesionalne prakse. Nekoliko nas je priželjkivalo Španiju, jer smo obožavali špansku arhitekturu i neko vreme učili jezik. Kako, samo te godine zbog ekonomske krize nije bilo Španije u ponudi, ostala je mogućnost da izaberem neku zemlju Latinske Amerike. Tako sam otišla u Argentinu, tačnije u San Juan, koji se nalazi na zapadu, blizu Anda. Boravak od nekoliko meseci bio je dovoljan da se upoznam sa arhitekturom, ekonomskim prilikama, kulturnim razlikama između zemalja Južne Amerika, posebno Argentine i Čilea. Tada sam odlučila da ako se vratim u neku zemlju zbog arhitekture, to će biti Čile.

Koliko se način života u Čileu razlikuje od našeg?

– Mnogo. Čile se trenutno nalazi u ekonomskom procvatu. Postoje ekonomske slobode koje ne postoje u ostalim državama Latinske Amerike, što utiče i na arhitekturu. Socijalne razlike su zbog toga ogromne. Radno vreme je devet sati dnevno minimum, a za arhitekte uvek duže. Kada sam otišla 2012. godine, postojala je velika ponuda poslova i vrlo je bilo lako naći ili promeniti posao. Zbog toga Čile trenutno doživljava najveće doseljavanje stranih državljana, pre svega iz Perua i Kolumbije, mada je među arhitektima bilo mini kolonija Italijana i mega kolinija Španaca.

Kakvo ste iskustvo stekli tamo?

– Pre svega, naučila sam kako da radim sa bogatim klijentima, kako žive, koji su zahtevi koje pred arhitektu postavljaju i sl. Takođe, kako da izdržim puno radno vreme, plus prekovremeno. U Srbiji sam pre odlaska radila na legalizacijama, što i nije bio neki izazov, a imala sam priliku i da radim kao scenograf, na nekoliko predstava, što je bilo veliko otkriće jednog novog sveta, gde mogu da pravim velike korisne makete koje služe da se prenese neka priča.

Šta je specifično u arhitekturi Čilea i koliko se razlikuje od naše?

– Velika i osnovna razlika je što je Čile sizmična zemlja, gde se zemljotresi javljaju gotovo svakodnevno. Tako je arhitektura anti-sizmična, što će reći da se tradicionalne kuće ne prave od cigle ili blokova i ne pokrivaju crepom, već je osnovna konstrukcija drvena, a pokrivač je lim ili neki sličan lak materijal. To se uočava posebno u drugim regionima, van Santiaga, dok on liči na svaku drugu svetsku razvijenu metropolu, s tim što sve zgrade imaju razvijen sistem protiv potresa.

Koliko je teško živeti u tako dalekoj zemlji koja se dosta razlikuje od Srbije?

– Pa, nije lako. Drugačiji je mentalitet, ljudi su više povučeni i manje direktni u komunikaciji. Santiago je ogroman, ima oko 8 miliona stanovnika, pa je ponekad naporno kretati se u masama. Ponekad se čini da se život svodi samo na posao i da jedino vikend ostaje za neko putovanje ili druženje. Međutim, velika je satisfakcija osetiti se korisno i vredno kao arhitekta jer je profesija više poštovana nego u Srbiji.

Da li ćete se vratiti u Čile?  

– Ne znam. To je otvoreno pitanje.

Šta vam je najviše nedostajalo iz Pančeva dok ste živeli u Čileu?

– Burek, jogurt i Narodna bašta. 

Tekst je nastao u okviru projekta „Pančevci u dijaspori“ koji finansira Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije – Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu. 

Pančevka Svetlana Pavković je diplomirala arhitekturu na Univerzitetu u Beogradu 2010. godine. Nekoliko godina je radila u Srbiji (arhitektura, scenografija, dizajn), ali je usled želje da obogati svoje veštine odlučila da nastavi svoj profesionalni put u dalekom Čileu.