U Njujork je otišla pomoću lutrije, a sada kao pisac i psihoterapeut želi da pomaže ljudima

Mlada Njuorčanka Suzana Sjeničić, po rođenju Pančevka, po zavičaju Alibunarčanka, u Srbiju je ove godine doputovala kako bi promovisala svoju prvu knjigu „Oslobođeni anksioznosti“.

Ova tridesetogodišnja spisateljica i psihoterapeutkinja završila je studije psihologije i kreativnog pisanja na Njujorškom Univerzitet, a po završetku fakulteta, magistrirala na odseku za psihoterapiju na Baruk Koledžu. Pokretanje privatne prakse i otvaranje ordinacije u Njujorku, što joj je prema sopsvenom priznanju bila velika želja, usledilo je nakon brojnih praksi, iskustva u radu sa studentima sa invaliditetom, visokorizičnim grupama, klijentima svih uzrasta, kao i parovima i porodicama.

Knjigu „Oslobođeni anksioznosti“ napisala je jer je kroz rad sa klijentima shvatila šta je ljudima potrebno ali i zbog ličnog iskustva koje je imala sa anksioznošću, jer je dijagnostifikovana i njenoj majci pre nekoliko godina.

„Znam koliko je njoj bilo teško i koliko toga smo kao porodica proživeli, tako da sam poželela da pomognem drugim ljudima u sličnoj situaciji koliko mogu. Pisala sam i o našoj priči u knjizi i nadam se da će ona nastaviti da motiviše ljude da traže pomoć i da otvoreno razgovaraju o ovoj veoma važnoj temi. Knjiga, koja služi kao dopuna psihoterapiji, namenjena je svima koji se bore sa stresom i anksioznošću, onima koji žele iste da spreče, ali i ljudima čiji članovi porodice pate od ovog poremećaja“, kaže Suzana, dodajući da su u njoj sadržane strategije koje ljudi mogu da upražnjavaju izmedju seansi, ali i koje mogu pomoći onima koji ne posećuju psihoterapeuta, a bore se sa simptomima anksioznosti.

Suzana je rođena u Pančevu ’89. godine i tu je provela i veliki deo detinjstva kod bake i deke, a iz Alibunara, u kom je živela do preseljenja u Njujork, otišla je po završetku osnovne škole.

„Nije bilo lako odvojiti se od svoje zemlje, porodice i prijatelja, ali smo i moji roditelji i ja imali san, koji je bio moj san, i koji smo želeli da ostvarimo. Želela sam da se školujem, da završim dobar fakultet i radim ono što volim, što je, nažalost, u Srbiji postajalo sve teže za ostvariti tih godina“.

Odlazak je bio neverovatno iskustvo jer je u Ameriku otišla sasvim slučajno, preko lutrije.

„Moja majka je sa kolegama sa posla popunila aplikaciju iz šale, nismo se nadali da ćemo biti izvučeni. Tata i ja čak nismo hteli ni da se fotografišemo misleći da je to ludost. Nakon skoro godinu dana dobili smo pismo iz Amerike u kom smo pozvani da dodjemo u Ambasadu na intervju. Nismo mogli da verujemo. Nakon prolaska intervjua i lekarskih pretraga, dobili smo iseljeničku vizu i odlučili da okušamo sreću preko okeana. U šest kofera smo spakovali život i uputili se, ne znajući gde smo krenuli. Veliku zahvalnost dugujem dobrim ljudima koje smo poznavali iz Srbije, a koji su se zadesili u Njujorku i pronašli nam stan i tati posao; većina ljudi nema tu sreću koja zaista mnogo olakšava proces. Ipak, bilo je teško navići se na skoro prazan stan, početak od nule i započinjanje sasvim nekog drugog života, ali eto, uspeli smo“. 

Suzana kaže da su problemi sa kojima se ljudi susreću u Srbiji i SAD-u generalno veoma slični, ali da svakako postoje i razlike poput onih kulturoloških.

„Na primer, u Srbiji su možda češći porodični problemi i ekonomska situacija, kao i pritisci manje sredine u pojedinim mestima, dok je u Njujorku stres više prouzrokovan brzim tempom života, dugim radnim danima, gužvom u saobraćaju, imigrantskim problemima i tako dalje. Svakako, u oba slučaja postoje ti neki tekući problemi poput bračnih, zdravstvenih, finansijskih, i ostalih gore pomenutih“, smatra Suzana i dodaje: „Previše je toga što današnjica donosi čoveku. Život je postao veoma brz i stresan, a naši nervni sistemi nisu predodredjeni za takav način života. Pritom ekonomska i politička situacija u svetu nije baš najsjajnija, dok je svakodnevni život zatrovan fenomenima poput rijaliti programa, društvenih mreža i ostalih stvari koje dodatno stvaraju stres i želju da postanemo nešto što zapravo nismo“.

Od skoro, ova mlada psihoterapeutkinja i spisateljica piše i kolumnu za ženski onlajn časopis „Sve o ženi“, a planira i da organizuje više radionica kako bi pomogla osobama koje pate od posledica stresa i anksioznosti. Deo svega toga želi da prenese u Srbiju, jer misli da je ljudima na našem podneblju potrebna podrška, da su informacije o mentalnom zdravlju veoma korisne i da je potrebno više i otvorenije razgovarati o tim temama.

„Knjiga je za sada imala odličan odziv i mnogim ljudima je bila od pomoći, tako da su mi njihova pisma i poruke dale vetar u leđa da idem dalje i potvrdila da je dosadašnji rad bio ispravan i koristan. Što se mene tiče, misija je ispunjena“, zaključila Suzana.

Mlada Njuorčanka Suzana Sjeničić, po rođenju Pančevka, po zavičaju Alibunarčanka, u Srbiju je ove godine doputovala kako bi promovisala svoju prvu knjigu „Oslobođeni anksioznosti“.