U Srbiji preko 100.000 dece raste bez oca

Piše: Gordana Ćosić

Izvor: Mreža 21

Svaki razvod je trauma, a razvod po tužbi najčešće pakao. Ako već do toga mora da dođe, najlakše je kad je razvod sporazuman, dok oni koji se završe ili produžavaju brojnim tužbama, mogu da traju i više godina.

Trenutno u našoj zemlji oko 100.000 dece raste bez oca ili očeve ne viđa u skladu sa sudskim presudama, kaže za 021 Dejan Pavlović, predsednik novosadskog Udruženja očeva, koje broji preko 200 registrovanih i još toliko neregistrovanih članova. On dodaje da su iskustva članova ovog udruženja mahom negativna, dok su pozitivni slučajevi statistička greška.

– Najveće probleme prave Centri za socijalni rad, koji bi trebalo samo da daju mišljenje i procenu o podobnosti roditelja. Međutim, centri prekoračuju svoja ovlašćenja i daju mišljenja kom roditelju dete treba da pripadne i kakav treba da bude model viđanja sa detetom – priča Pavlović.

Iako je zakon formalno jednak za oba roditelja, deca se u najvećem broju slučajeva poveravaju majci. Ukoliko se ne postigne dogovor o modelu viđanja deteta, čeka se presuda suda. Zakonska pretpostavka je da su stranke jednake pred sudom, ali u praksi se često dešava da se stranke osećaju diskriminisane, jer su emotivno upletene u slučaj, smatraju da sud nije uradio nešto što su oni želeli i najčešće uopšte ne razumeju sudske procedure, kaže Snežana Mitrović, sudijska pomoćnica pri porodičnim sudskim sporovima pred Osnovnim sudom u Novom Sadu.

Ona za 021 otkriva da supružnici često žele da sud reši njihove bračne probleme i da bude bračni savetodavac, za šta već postoje specijalizovane institucije, dok je interes suda da prvenstveno zaštiti interes deteta.

– Sud služi tome da donese odluku a ta odluka, pogotovo u ovakvim procesima, mora da bude prvenstveno u interesu deteta, dok su interesi stranaka na drugom mestu. Sud donosi odluku ne na osnovu tvrdnji jedne stranke već na osnovu dokaza i izjava svih svedoka i veštaka, stručnjaka, centara za socijalni rad. U presudi se zatim detaljno obrazlaže zašto su određene sudske odluke donesene i nema razloga zašto bi neko mislio da je diskriminisan – objašnjava Mitrovićeva.

Kako su brakorazvodni i postrazvodni sporovi maltene igre bez granica, često se dešava da obe strane jednostavno ne poštuju odluke i presude sudova. Ne samo što se oglušuju o sudske odluke već se koriste različitim sredstvima kako bi supružnika predstavili kao nepodobnog. Iako je rašireno gledište da su samo muškarci nasilnici, a da su žrtve uglavnom žene, prema mišljenju sudskog veštaka i psihoterapeuta Dragutina Nikolića, koji se bavi visokokonfliktnim brakorazvodnim odnosima, ta predrasuda ne odgovara stvarnom i realnom stanju stvari.

– Statistika pokazuje da sudovi roditeljsko pravo poveravaju ocu u statistički zanemarljivom broju. Iz mog iskustva očevi itekako mogu da budu brižni i da neguju decu, tako da se postavlja pitanje da li zaista kvalitet roditeljstva zavisi od toga da li je roditelj muškog ili ženskog pola. Mislim da je predrasuda da je majka najbolji prirodni roditelj, a svedok sam da je ova predrasuda raširena i među stručnjacima, odnosno da je lošija majka bolji roditelj od oca – kaže on i dodaje da je ovde možda reč o jednoj vrsti institucionalnog nasilja, gde se pojedinac bori protiv sistema, a sve na uštrb deteta, za čiji je razvoj najvažnije da raste uz oba roditelja.

Kada je u pitanju nasilje nad ženama, ono se kreće od najčešćeg – fizičkog, zatim psihičkog, seksualnog i ekonomskog, a kada je u pitanju zlostavljanje muškaraca, najpristupačnije je psihičko nasilje, zatim fizičko pa na kraju i ekonomsko. Svi pomenuti vidovi nasilja povezani su u oba slučaja, ali dok sa jedne strane o nasilju nad ženama možemo često čuti u medijima, o nasilju nad muškarcima se malo govori.

Prema rečima Dejana Pavlovića, svaki muškarac koji je prijavljen za nasilje već je označen u institucijama kao nasilnik, ali kada se nad njim vrši nasilje on ne želi da zada kontranapad i reaguje, već se povlači „jer mu niko neće verovati da nad označenim nasilnikom žena može da vrši nasilje„. Iz udruženja smatraju da je ovaj pristup pogrešan i uvek svojim članovima savetuju da prijave nasilje nad sobom i izbore se za svoja prava bez straha.

– To što je neko prijavljen za nasilje, ne mora da znači da ne može da bude vršilac roditeljskog prava. Nažalost, u našem društvu muškarac ako je jednom prijavljen za takvo neko delo on je sebi zapečatio sudbinu i obeležen je za ceo život. Na njega se potpuno drugačije gleda u okviru institucija i takvi ljudi gube motivaciju da se bore protiv sistema – kaže Pavlović.

S njim se slaže i Snežana Mitrović iz Osnovnog suda koja je otkrila na osnovu svog desetogodišnjeg iskustva zašto su porodični sudski sporovi toliko osetljivi, na koji način se sud brine o stranama u procesu, a sve opet u najboljem interesu deteta.

– Sud je dužan da postupa po tužbi svake stranke, ali je nama problem što se izjave najčešće iznose paušalno, uglavnom je to reč majke protiv reči oca. Sud zatim ozbiljno pribegava ovakvim slučajevima, jer su jako osetljivi i vrlo je teško doneti odluku kada postoje veliki konflikti stranaka. Upravo zbog toga ti procesi dugo traju i mora im se temeljno pristupiti, što stranke često ne razumeju – priča ona.

Iako bi svi trebalo da se bore za najbolji interes deteta, nažalost to nije ono čime se roditelji rukovode, te je često njihov partnerski konflikt ispred dobrobiti njihovog zajedničkog deteta. Veoma je raširena pojava bitnog ometanja ličnog kontakta između deteta i roditelja sa kojim ne živi, a u najvećem broju slučajeva deca žive sa majkom a ne sa ocem. To je, smatra psihoterapeut Dragutin Nikolić, prvenstveno veoma destruktivno za decu, ali i za te očeve sa kojima deca ne žive.

– Mnogi očevi dolaze kod mene očajni jer su izgubili roditeljsko pravo, susreti sa decom su im onemogućeni i dobijaju decu na kašikicu. Često roditelj sa kojim dete živi, najčešće majka, programira dete tako da ga okreće protiv oca, što je zbunjujuće i destruktivno za dete. To se jako primećuje prilikom veštačenja i vrlo je jasno do koje mere je na njega uticano – otkrio je on iskustva iz svoje prakse.

U Srbiji ne postoje istraživanja, praćenja i statistike i teško je doći do podataka za koje delo žene najčešće prijavljuju muževe i obrnuto, ali je zato kao zajednički činilac u praksu uveden sindrom zlonamernog roditelja. Kroz brojne prijave koje često dobijaju od svojih supruga, očevi bivaju značajno oštećeni, psihološki, emocionalno, ali i materijalno.

Novosadsko Udruženje očeva sarađuje sa brojnim organizacijama civilnog sektora širom zemlje, a ono što upravo rade je Predlog izmene Porodičnog zakona, gde se traži uvođenje zajedničkog vršenja roditeljskog prava pod obaveznim modelom, uvođenje sindroma zlonamernog roditelja u sistem i uvođenje sindroma otuđenog deteta od roditelja sa kojim ne živi. Ako se to usvoji sledi teži deo, a to je kvalitetena primena ovog zakona.

Ovaj tekst je proizveden pod projektom „Mreža 21“, finansiranim od strane EU. Sadržaj predstavlja odgovornost Radija 021 i ni na koji način ne odražava stavove Evropske unije.

Svaki razvod je trauma, a razvod po tužbi najčešće pakao. Ako već do toga mora da dođe, najlakše je kad je razvod sporazuman, dok oni koji se završe ili produžavaju brojnim tužbama, mogu da traju i više godina.

Trenutno u našoj zemlji oko 100.000 dece raste bez oca ili očeve ne viđa u skladu sa sudskim presudama, kaže za 021 Dejan Pavlović, predsednik novosadskog Udruženja očeva, koje broji preko 200 registrovanih i još toliko neregistrovanih članova. On dodaje da su iskustva članova ovog udruženja mahom negativna, dok su pozitivni slučajevi statistička greška.