Da bi se proširili vidici, važno je izaći iz učionice

Učiteljica OŠ „Vasa Živković“ iz Pančeva Gordana Josimov jedna je od najboljih edukatora Srbije za 2016. godinu. Prepoznatljiva je po tome što je jedna od prvih nastavnika koji su počeli da primenjuju model inkluzivnog obrazovanja, bila je savetnica Upravog odbora Saveza učitelja Srbije, članica je Učiteljskog pančevačkog društva i učiteljica koja konstatno radi na tome da u svim aktivnostima koje sprovodi, njeni đaci imaju vodeću ulogu.

Prioritet u njenom radu sa đacima je da kreira podsticajnu atmosferu u kojoj će se svaki od njih dobro osećati, da iskoreni diskriminaciju, nasilje i nesigurnost. Podstiče ih na lično izražavanje, kreativnost, praktičan rad, druženje i komunikaciju. Smatra da se najbolje nauči kroz aktivnost, praktičan rad, saradnju i interakciju, te tako ne doživljava sebe kao isporučioca znanja već kao nekoga ko će da koordinira i usmerava proces učenja same dece.

Udruženje Živojin Mišić je treću godinu za redom odabralo 16 najboljih edukatora u Srbiji, među kojima ste se našli i vi, kao jedan od šest najboljih učitelja.

Taj konkurs koji se prvi put pojavio pre dve godine, raspisalo ga je Udruženje Živojin Mišić, koje se bavi podsticanjem preduzetništva. To je grupa ambicioznih mladih ljudi koji se bave IT tehnologijama i zato što su toliko uspešni, rešili su da rade i neke podsticajne poslove, odnosno da svoj novac ulažu i u neke lepe stvari. Meni je iznenađujuće da su stavili i obrazovanje kao nešto što njih zanima i da pronalaze najbolje nastavnike, da bi primere dobre prakse širili kroz obrazovanje Srbije, u cilju promene obrazovnog sistema.

Sva istraživanja koja se rade i kod nas i u Evropi govore da su nastavnici ključni faktori u obrazovanju, da dobro obrazovanje ne nose ni nove tehnologije, ni dobro opremljene škole, zgrade koje su multifunkcionalne, niti roditelji koji su obrazovani, već nastavnik kao takav. To je ljudski faktor na koji je najteže delovati, a ovo predstavlja jednu afirmaciju toga. Za ove tri godine je izbrano 48 nastavnika izabrano. To je dosta prestižna nagrada, jer su kriterijumi veoma oštri. Ove godine se u skladu sa kriterijuimam javilo preko 300 nastavnika, a zanimljivo je da ne možeš sam sebe da predložiš, nego neko mora da prepozna tvoj rad i da te predloži.

Ko je vas predložio za nagradu?

U mom slučaju je to bila koleginica, Lucija Tasić iz Valjeva, sa kojom sam poslovno povezana dugi niz godina i koja je aktivna u Učiteljskom udruženju u Valjevu. Dosta stvari smo zajedno radile, razmenjivale nastavni materijale i preko interneta i lično, pokretale razne aktivnosti. Ona u svom gradu, ja u svom.  Predložila me je, znajući šta ja radim, tako da je tih trista ljudi, prošlo kroz tri kruga, i ja sam se našla u najužem izboru. Mnogo sam polaskana.

Koliko vam znači ovo priznanje?

Znači mi jer u obrazovanju baš i nema mnogo tih nagrada. Učitelji nemaju mnogo prilika da budu nagrađeni. Kada nastavnici vode decu na takmičenja i oni ostvare neka prva mesta na republičkim takmičenjima, oni za to dobijaju dodatak na platu i nagrade u školi. Za nas koji radimo sa mlađom decom, ne postoje takva takmičenja. Nekako je naš rad manje vidiljiv, manje opipljiv i teže može da se dokaže. Tako u smislu da je neko prepoznao moj rad, mi je jako značajno. Volela bih da to bude nešto što će drugima dati primer. Ja sam uvek spremna da podelim neka svoja iskustva. Ne bih volela da neko misli da sam bolja. Moj rad je sticajem okolnosti sada prepoznat. Koliko samo ima dobrih učitelja i nastavnika u našoj zemlji koje neko ne primećuje, ali zato ih primećuju deca i roditelji.

Šta je po vašem mišljenju presudno da bi se dobila ovakva nagrada?

Da bi se dobila ovakva nagrada, važno je izaći iz svoje učionice. Kad god sam radila u tim nekim okvirima učionice, niko nije znao za mene, a onda kada sam se malo afirmisala u Savezu učitelja Srbije, pa onda kad god pozovu nekoga da gostuje u medijima, ili da se ide na neku konferenciju, ja sam bila raspoložena. Otvorile su mi se neke mogućnosti i vrata koja sam, nadam se, svojim zaslugama otvorila. Svaku priliku sam koristila što sam bolje mogla. Trudila sam da dam sebe, nemajući u vidu da ću za to dobiti neko priznanje ili materijalnu korist.

Osim priznanja ova nagrada se sastoji i od novčane nagrade.

Ono što mi je iznenađujuće za ovu nagradu je da postoji određena materijalna satisfakcija za pojedinca koja je manja, a veća za neki projekat koji bi uradili sa svojom decom ili opremili učionicu tim sredstvima. Za to ću dobiti 100.000 dinara i već smišljam šta bih mogla, da bi moja nastava bila još bolja i kvalitetnija. Možda video beam, laptop i štampač u boji, nešto što bih mogla da koristim u svakodnevnom radu, da bi mojim đacima bilo što bolje i zanimljivije.

U opisu koji se nalazi na stranici nagrađenih edukatora se kaže da je vaš profesionalni angažman usmeren je ka želji da budete što bolja učiteljica svakom svom učeniku, da se stalno usavršavate, stičete nova znanja, uvodi inovacije u nastavni proces i prilagođava svoj rad interesovanjima učenika. Prepoznatljivi ste i po tome što imate veliko iskustvo sa inkluzivnom nastavom?

Ja sam ovaj posao odabrala jer sam to želela i volela i uvek sam mislila da kod mene u odeljenju nikada neće biti dete koje će sedeti samo u poslednjoj klupi. Pogotovo ako je to neko siromašno ili romsko dete. Nekako sam od samog odabira posla želela da to bude mesto gde će se svako osećati dobro i gde ću dati najbolji deo sebe i ugraditi ga đaka. To mi je bio sam početak, onda sam dosta toga intuitivno radila. Kada sam završila prvo višu školu, a onda i fakultet, nije se mnogo pričalo o tome. Ja se inkulzivnom nastavom bavim dugi niz godina, po tome me prepoznaju i možda je to bio jedan od razloga zašto sam izabrana. Time sam počela da se bavim kada još nije bilo govora o inkluziji u zakonu. Kada je mene, pre dvadesetak i više godina, pitao psiholog u mojoj školi da li želim da primim slepo dete u svoj razred, pomislila sam zašto me to pita. Ja sam učiteljica za svu decu, pa sad ako se pojavi neko drugačije dete kako ja mogu da odlučujem da neću.

Meni je to pitanje bilo suvišno. Ja sam sa tim detetom radila kao i svakim drugim detetom, pa su se svi čudili kako je to moguće. Mnoge koleginice su odbijale da rade sa raznom decom. Kada sam promovisala inkluzivno obrazvanje, gostovala na raznim tiribinama, držala seminare, većina je bila protiv i govorila da ne žele i da nisu školovani za to. Da ta deca reba da budu u institucijama, a ja sam uvek išla srcem. Razmišljala sam kako je tom detetu i kako je njegovim roditeljima. To moje malo je njima ceo svet, ceo život. I nekako sam i na taj način razmišljala i toj deci i o svakom drugom detetu. Shvatila sam da svako dete ima neku svoju specifičnost, i da nije fer da se ja posvećujem samo detetu sa poteškoćama. Onda sam počela da prilagođavam svoj rad deci koja uče na vizuelan način, i sl. Zahvaljujući tome što sam se bavila decom koja su drugačija, razvila sam svoj senzibilitet ka tome da je svako dete drugačije, da zavisi iz kakve porodice dolazi, koja su mu predznanja…

Sada posle 30 godina rada sam došla i do toga da su ocene depasirane. Deca u mom razredu se toliko trude, da meni zadrhti ruka kada treba da dam neku ocenu manju od petice, jer znam da je u tom trenutku to njegov maksimum. Da ne zaslužuje da bude kažnjen jedinicom, dvojkom ili trojkom, da će to naučiti sledeće godine, jer sada prosto nije zreo za to.

Taj neki novi način, pogled sam sticala godinama, a onda sam videla da u nekim zapadnoevropskim zemljam potpuno ukinulo ocenjivanje u prva četiri razreda.

Zašto je važno raditi na sebi, i koliko to utiče na bolje rezultate kod dece?

Ono što je izuzetno ohrabrujuće za našu struku je da su ove godine stigli rezultati TIMS testiranja.

Kao što je PISA testiranje za kraj osnovne škole, tako je TIMS za 12 godišnjake, za one koji su završili taj prvi ciklus obrazovanje od četiri razreda, i naša zemlja je u samom Evropskom vrhu. A na testiranju na kraju osmog razreda, mi smo na dnu.

To je nekako potvrda u kvalitetu našeg rada, kao učitelja. Mi uspemo da ih dovedemo do nivoa funkcionalnog znanja iz oblasti prirodnih nauka – matematike i razumevanje pročitanog teksta u najvišim evropskim standradima. Nismo prvi, ali smo među prvim i iznad proseka. Rezultati su izašli pre mesec dana i mnogo sam ponosna na svoju profesiju, na kvalitet našeg rada. Mi uprkos i lošijim uslovima za rad, nego što je to u nekim drugim zemljama, lošijim nastavnim sredstvima, planom i programima koji je trebalo da se promene pre 20 godina, ipak uspevamo da izvučemo iz naših đaka znanja koja su potrebna za 21. vek.

Na šta ste još, u vašem profesionalom radu, ponosni?

Jedan od mojih profesionalnih uspeha je to što je moj rad prepoznalo Ministarstvo prosvete i što me je kao jednu učiteljicu iz Pančeva, koja ne poznaje gotovo nikoga, poslalo 15 dana u Starzbur da budem član radne grupe Evropske komisije za obrazovanje, gde se pričalo o demokratizaciji obrazovanje. U ovoj radnoj grupi je učestvovao po jedan predstavnik iz 31 zemlje. Tamo smo na engleskom radili neke projekte. Meni je značilo da čujem kako je u drugim zemljama, da li i oni imaju neke slične probleme, kako su prevazilazili neke barijere što se tiče predrasuda. Možda sam i time proširila svoje vidike, pa svoju učionicu gledam kao mesto eksperimentisanja, a ne kao mesto gde slepo sledim nastavni plan i program.

Uvek se trudim da napravim neku zanimljivu situaciju svojim đacima, i oni znaju to da cene.

Učiteljica OŠ „Vasa Živković“ iz Pančeva Gordana Josimov jedna je od najboljih edukatora Srbije za 2016. godinu.