Vule Žurić: ODOH JA DO PANČEVA!

          U Pančevo sam prvi put došao pre dvadeset i jednu godinu, da primim nagradu koju mi je na prvom raspisanom konkursu za kratku priču dodelila redakcija časopisa „Sveske“, koju je tada vodio Bogdan Mrvoš. Dan je bio tmuran, a ja sam iz Vinče, gde sam tada živeo sa roditeljima stigao vozom, iz koga sam izašao u ondašnjem mravinjaku nadaleko čuvenog buvljaka, pa preko blatnjavih šorova Gornjega grada i Zmaj Jovine ulice izašao na Trg kralja Petra Prvog, koji se tada možda još uvek zvao Trg Borisa Kidriča. U društvu Bogdana Mrvoša, Vase Pavkovića, Božidara Vujića i drugih pančevačkih pisaca proveo sam ugodno, ušuškano pre i posle podne, sve vreme se pomalo osećajući i kao onaj dečak iz romana Vladimira Stojšina „Šampion kroz prozor“. Ovo Stojšinovo pravo pravcato remek-delo književnosti za decu čitao sam još kao brucoš u mom rodnom Sarajevu, gde sam redovno primao i nove brojeve već pomenutih „Svezaka“, u kojima se, pri kraju svakoga broja, nalazila hronika kulturnih dešavanja u Pančevu. Tako se, kroz čitanje, pre u mojoj duši nego u glavi, stvorila slika jednog lepog, nasmejanog grada u kome uporedo teče onaj čudesni, lirski i nežni život Stojšinovih književnih junaka i intenzivni književni i kulturni život, koji se i iz glavnog grada jedne od šest socijalističkih republika činio istinski ispunjen smislom. Pred sam raspad zajedničke nam države, na poslednjem predratnom Sajmu knjiga, sreo sam Vasu Pavkovića i on mi je, onako mladom i neobjavljivanom, predložio da „Sveskama“ pošaljem neku moju priču. To sam i učinio tek mesec, dva pred početak rata u Sarajevu, odakle sam, prve ratne jeseni, kada je ona priča i objavljena u „Sveskama“, Vasi odaslao pismo koje je lako moglo ostati i moj poslednji napisani tekst. U tom pismu, pisanog iz rata u mir, iz Sarajeva u Pančevo, ja sam molio Vasu i sve vas, žitelje Pančeva i Srbije da se ne promenite, već da ostanete ljudi i da nam ne zamerite što toliko verujemo u vas i vašu jednostavnu, nepatvorenu ljudskost. Bila su to, dobro pamtimo, vremena stradanja, siromaštva, smrti i novih seoba koje su u Srbiju i Pančevo, sem onog mog pisma, dovele i mene i na hiljade, i desetine i stotine hiljda ljudi koji su napustili svoj zavičaj da bi sačuvali gole živote i pronašli mesto koje će ponovo moći da nazivaju svojom kućom.

          Dve godine nakon što sam u redakciji „Svezaka“ proveo onaj, u mojoj duši, topao, ušuškan dan, ja sam u Pančevu sreo Jelenu i od pre skoro devetnaest godina moji lični podaci nalaze se i u matičnoj knjizi venčanih ovdašnje opštine, koja me, zajedno sa ostalim dobitnicima, danas nagrađuje ovim svojim visokim priznanjem.

          Ali, jedno su podaci o datumu i mestu rođenja, devojačkom prezimenu majke, jedno je ova lepa i draga diploma, a sasvim drugo, a u stvari prvo i najveće to veliko srce koje svi vi Pančevci nikada niste prestali da imate. Srce koje već vekovima dočekuje one koji dolaze u ovaj grad željni pre svega tople, jednostavne ljudskosti, koja je ujedno i najbolje i najiskrenije razumevanje.

          Ta vaša ljubav, vaša ljudskost jeste nagrada koju sam primio već prvoga dana koji sam proveo u Pančevu, i koju sa radošću primam sve ove godine. Zato koristim ovu naročitu priliku da nas podsetim na sve one koji su poput mene došli u Pančevo da u njemu ostanu, i da u njihovo ime izgovorim jedno najveće hvala, ali i da kažem kako su svi oni, i kako ste svi vi zaslužili pre svega duboko poštovanje i divljenje, jer biti i ostati čovek u svim ovim nečovečnim vremenima velika je, najveća stvar!

          Zato ovu nagradu primam od svih vas i primam je u ime svih nas, duboko verujući da smo svi mi danas to veliko, nasmejano srce Pančeva, grada u kome hoćemo da živimo još srećnije, zdravije, obrazovanije, ravnopravnije i zaljubljeno.

          Živelo naše lepo Pančevo!

U Pančevo sam prvi put došao pre dvadeset i jednu godinu…