Župnik Crkve Svetog Karla Boromejskog u Pančevu LASLO ĐURIŠ: Ljubav je odluka

Pozni decembarski dani, uprkos prazničnoj atmosferi, često nas pozivaju da se zamislimo nad sobom, nad onim što radimo, nad putevima koje odabiramo. Važno je da znamo kuda idemo i koji nas ideali nose. Da budemo svesni našeg poziva poput Lasla Đuriša, župnika Crkve Svetog Karla Boromejskog, koji je od malih nogu znao koji je njegov poziv.

Od detinjstva je svake nedelje odlazio sa svojom porodicom u crkvu, gde je služio pored sveštenika. Međutim, isto tako je sa svojim drugarima pravio svešteničku odoru od starih džakova i papira, te su služili liturgiju kod kuće, na ambaru. To im je bila jedna od igara.

– Potičem iz jedne radničke porodice. Otac je bio verujući čovek, ali ne pobožan u folklornom smislu. Mama je znala šta je bit stvari. Ona je bila nosilac vere – nedeljom po podne smo se molili, čitala mi je knjige, a imala je divan glas i često je pevala verske pesme – prisećao se Laslo Đuriš svog detinjstva.

Pored toga što smatra da se za sveštenički poziv nije odlučio samovoljno, već da je inicijator tog poziva bio Bog, kazao je kako je sigurno najveći uticaj na njega imao njegov prijatelj župnik. On mu je kao desetogodišnjaku bio ideal. Prilikom jedne kućne posete, obećao mu je da će postati sveštenik, potvrđujući tako naglas svoje želje i razmišljanja. Nešto kasnije, prijatelj Lasla Đuriša je iznenada preminuo, ali je taj susret ostao duboko utisnut u njemu.

Nakon Biskupske klasične gimnazije „Paulinam” u Subotici, Đuriš je završio Teološki fakultet u Insbruku, a potom je postigao i licencijat iz teologije. I u njegovom životu bilo je kriza, a jedne fakultetske sa divnim završetkom posebno se seća:

– Kad je školovanje već dobijalo svoje finale, bio sam na duhovnim vežbama. Tako mi zovemo pripremu pred rukopoloženje. Povukao sam se bio iz sveta u neki samostan. Kad sam izašao jedno poslepodne nakon ručka u divan vrt tog manastira, odjednom me je ispunila misao iz jevanđelja da je kraljevstvo nebesko kao kad jedan trgovac nađe blago zakopano u zemlji. I kad to primeti, opet ga sakrije. I onda sve proda kako bi kupio tu zemlju, kako bi to blago bilo njegovo. Odjednom mi je sinulo, osetio sam u sebi kako sam našao blago. Blago za koje se sve isplati prodati u životu – i to blago je Bog. Ta misao me je toliko ispunila da sam danima bio srećan.

Laslo Đuriš je rukopoložen za sveštenika pre bezmalo 45 godina, a od tada je službovao u Vršcu, Zrenjaninu, Novom Kneževcu, Beloj Crkvi i drugim mestima. U Pančevo je došao 2019. godine.

Ovu i prošlu godinu obeležili su pandemija, te su se vernici više odlučivali da ostanu kod kuće, pazeći na sebe i svoje bližnje. Župnik Crkve Svetog Karla Boromejskog naglasio je da nije ništa drugo mogao da učini za njih do da se moli. Crkva je prenosila službe svakoga dana na Fejsbuku, a i sveštenik je držao kratka predavanja dva puta nedeljno.

Laslo Đuriš kaže da je patnja najveći problem života. Sve dok nema patnje, radujemo se životu i lepo nam je. Ali kad padne mrak na naš život, svakome je teško:

– Mi hrišćani smo u jedno sigurni, ako je Bog dopustio da dve njegove najdraže osobe pate – njegov sin Isus Hrist i Bogorodica, onda znamo da patnja nije samo negativna. Znamo da ona nosi jednu veliku vrednost u sebi. Toliko veliku vrednost da je mi na ovome svetu nismo svesni. Svi bismo želeli da izbegnemo patnju, da što pre izađemo iz mraka, iz telesnih boli. A sveci su pronašli drugi put. Shvatili su da je patnja mogućnost za izražavanje najveće ljubavi.

Župnik Crkve Svetog Karla Boromejskog ističe da je ljubav centralna reč u hrišćanstvu – njegova srž. Dok je čoveka, smatra on, a čovek je osećajan za ljubav, religija i vera nikada neće nestati. Ostaće kao najdublja stvarnost u životu ljudi.

– U poslednje vreme sve više vidim da ljubav nije nešto nego neko. Bog. Osećaj ljubavi je divan, ali on ne traje čitavog dana, a ni pet godina uzastopno, svakog dana oscilira. Ljubav je odluka da želite drugoga da usrećite. A za nekoga drugoga ste vi taj drugi – objašnjava pančevački sveštenik i dodaje:

– Nedavno sam čitao divnu misao jednog našeg biskupa. Mi smo kao ljudi koji sede na bregu zlata i prosimo. Nismo svesni koliko smo voljeni od Boga, šta nam je on sve dao. Kad nam dođe lep trenutak, zaboravljamo sve što je bilo teško. Ako se usredotočimo na to da nas Bog voli uprkos svemu, pa i kada nam je teško, onda postajemo mali sveci.

Župnik Laslo Đuriš bi voleo da svi vernici uvide da sede na brdu zlata, da Božić tu svest podari svima:

– Daj Bože svima nama, da li slavimo po gregorijanskom ili julijanskom kalendaru ovaj datum, da sve nas prosvetli Duh sveti da smo toliko voljeni. Onda ćemo lakše voleti i mi. I to je sreća.

Suština srećnih blagdana jeste da na delu vidimo da smo voljeni. Zato se veselimo poklonima i rado ih otvaramo. Iza njih se krije nečija lepa namera, pažnja i ljubav.

Jovana Svirac

Pozni decembarski dani, uprkos prazničnoj atmosferi, često nas pozivaju da se zamislimo nad sobom, nad onim što radimo, nad putevima koje odabiramo. Važno je da znamo kuda idemo i koji nas ideali nose. Da budemo svesni našeg poziva poput Lasla Đuriša, župnika Crkve Svetog Karla Boromejskog, koji je od malih nogu znao koji je njegov poziv.