Arkan kao simbol nasilja nad ženama

Projekat „Tata Arkan” beogradskog umetnika Uroša Jovanovića premijerno je izveden u subotu, 1. avgusta, na sceni Kulturnog centra Pančeva. S obzirom da je premijera prvobitno bila najavljena za dan kasnije, u nedelju, odziv publike je bio zadovoljavajući. 

„Tata Arkan” je umetnikov treći projekat ovakve vrste, a ono što ga čini posebnim jeste radi sa pet mladih učesnica iz Pančeva (Marijom Subajšić, Tamarom Stanisavljev, Draganom Nedeljkov, Sarom Abci, Katarinom Bahćuk) koje su se dobrovoljno prijavile da učestvuju u Uroševom performansu najavljenom kao “Pozorište kapitalističke surovosti – Sedam kapija Tebe”. Rad na projektu trajao je četrdeset i osam sati, pet dana po pet sati i dvanaest minuta, nakon čega je projekat premijerno prikazan u javnosti.

U razgovoru sa Urošem saznajemo da on kao autor o svom projektu ne govori kao o klasičnoj predstavi. Prema njegovim rečima “to nije predstava s glumcima i radnjom koju ograničavaju tekst, akcija i natrpana scena”. Kako on kaže, reč je o performansu oko koga su se okupili umetnici, sa iskustvom ili bez njega, i prepustivši se mašti napravili scenski prikaz kao spoj pokreta, glume i igre. Njegovi projekti koncipirani su tako da su  „glumci” ujedno i reditelji. Komentarišući učešće žena i odsustvo muškaraca u pančevačkom projektu Uroš kaže da su žene hrabrije i smelije od muškaraca. Prema njegovom mišljenju muškarce privlače materijalne stvari, a žene akcija.

Učesnici u pančevačkom projektu „Tata Akan” iskoristili su arhetip Željka Ražnatovića i njegov kult ličnosti kako bi javnosti skrenuli pažnju na prećutkivani problem nasilja u porodici, javnim institucijama, školama i vrtićima. Učesnice su govorile o ličnim temama i problemima, dok se kroz njihove potresne priče provlačio lajtmotiv izdaje. 

Uroš Jovanović je diplomirao pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Režirao je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Narodnom pozorištu u Beogradu, Užicu i Kragujevcu. Njegov rad odlikuje promocija atletskog pozorišta, a njegova osnovna ideja u radu je pokušaj da plesom i igrom „razbije“ zapadnjačke podele teatra na balet i pozorište, i tako pokaže publici da je telo dovoljan rekvizit da se napravi jedno umetničko delo.

O pančevačkom projektu Uroš kaže: „Ovo nije dokumentarno bavljenje određenom porodicom, već pokušaj da se progovori o nasilju nad ženama, kao i o buntu koji proističe iz činjenice da se žene teško oslobađaju tog nasilja.“ On je dodao da su ovakvi projekti ujedno i mala ostrva gde žene mogu na 48 sati da pobegnu, opuste se, osete slobodu i progovore o onom što ih tišti u svakodnevnom životu. 

Polazna ideja dosadašnjih Uroševih projekata bila je želja da pokaže da se kroz umetničko stvaranje čovek može osloboditi problema tako što će ga podeliti s publikom. Opredeljujući se za atletski teatar sa akcentom na telo i pokret, beogradski umetnik izražava protest protiv tradicionalističkog pozorišta u kojem je sve, kako kaže, podređeno tekstu. 

„Tata Arkan” dokazuje da je moguće stvoriti pozorišni projekat za samo dva dana aktivnog rada, i na taj način prilagoditi se brzini života koje donosi kapitalističko društvo. Vođen Brehtovom idejom da umetnost postoji sama za sebe i ne donosi profit, Uroš je želeo, nazivajući ovaj poduhvat “pozorištem kapitalističke surovosti”, da pokaže da prava umetnost ne donosi novac, već strast i ljubav.

Projekat „Tata Arkan” beogradskog umetnika Uroša Jovanovića premijerno je izveden u subotu, 1. avgusta, na Sceni Kulturnog centra Pančeva. S obzirom da je premijera prvobitno bila najavljena za dan kasnije, u nedelju, odziv publike je bio zadovoljavajući.