ŽAKLINA KIŠ JOCIĆ: Uvek imam nove planove, nove ideje

Pančevačka književnica Žaklina Kiš Jocić objavila je novi roman „Sastanak s pepelom“. Knjiga je izvanredna mešavina lične i kolektivne drame i psihološkog trilera, a priča je bazirana na stvarnom dokumentu. Ovo delo će vam probuditi najdublje emocije i pokazati da se može opstati i istrajati u svetu punom surovosti i nepravdi.

Bio je to povod da popričamo sa spisateljicom.

Roman „Sastanak s pepelom“ je zapravo pisan na osnovu dnevnika zatvorenice iz Aušvica?

Roman je romansirana priča bazirana na stvarnom dokumentu – rukopisu preživele zatvorenice iz Aušvica i sa Sajmišta. Originalni dnevnik je neverovatnim spletovima okolnosti dospeo do mojih ruku pre nekoliko godina i tada sam donela odluku da životnu priču te duboko nesrećne ali i hrabre žene ovekovečim kroz roman.

Kako ste vi lično doživeli svedočenja iz tog dnevnika? Da li je to bilo posebno traumatično iskustvo?

Svedočenja u rukopisu opisana su u detalje i samim tim su izuzetno potresna. Dešavalo se da tokom pisanja romana po nekoliko dana moram da napravim pauzu, da se mentalno i fizički odmaknem od rukopisa da bih mogla da nastavim sa pisanjem. Rukopis obiluje i drugim detaljima iz života Marte. N., no trudila sam se da posebno obradim delove koji se tiču strahota proživljenih u logorima, tj. da dokumentarnu građu što verodostojnije prenesem u roman. Nije bilo lako; u isto vreme, bila mi je potrebna jaka imaginacija i stalno držanje za racionalnost.

Vi se bavite nečim što je sasvim suprotno – pronalaženjem i spajanjem ljudi, meni je to zanimljivo. Da li osim posla tu ima i nekakvog ličnog zadovoljstva učinjenim?

O da! (smeh). Pronalaženje i spajanje ljudi koji su izgubili kontakt iz različitih razloga, sasvim je slučajno postao moj hobi tokom pauza koje sam pravila za kompjuterom radeći svoj osnovni posao. Krenulo je spontano, naišla sam na sajt trazimo.info i pokušala da pomognem ljudima. Posle izvesnog vremena i dosta uspeha, počela sam profesionalno da se bavim spajanjem ljudi ali i pronalaženjem naslednika ostavina koje su njihovi rođaci ostavili u dalekim zemljama. Danas sam zvanični član Asocijacije istraživača Britanije i saradnik vladinog odeljenja Australije nadležnog za administriranje(upravljanje) ostavinama za koje nisu poznati naslednici. Zadovoljstvo učinjenim je ogromno. Istraživanje je izgleda bio posao na koji sam godinama čekala, ne znajući, zapravo, šta čekam!     

Nije pisanje jedina umetnost kojom se bavite.

Hm. Godinama sam se bavila muzikom. Pevala sam u horovima, snimila sam kao tinejdžerka nekoliko svojih numera, nastupala na gitarijadi. Poslednjih godina se bavim slikanjem, mada ne smem da tvrdim da su moji radovi umetnička dela.(smeh). Da, lepo ste rekli, bavim se umetnošću, a čitaoci, gledaoci i slušaoci će proceniti kvalitet onog čime se bavim. Najvažnije od svega je da ja istinski uživam u svemu čime se bavim- od regularnog posla, do hobija. Kažu da kada čovek radi ono što voli, on zapravo uopšte nema osećaj da radi. I to je sasvim tačno.  

Tokom svoje mladosti ste živeli u mnogo gradova širom sveta. Kako je to uticalo na vas?

Rođena sam u Beču dalekih šezdesetih (smeh). Nakon toga smo živeli u Nemačkoj i Holandiji. Kratko smo se zadržali u tadašnjoj Jugoslaviji kada sam napunila sedam godina da bismo se posle ponovo otisnuli u Irak, Libiju, Tunis, Kuvajt i na Kipar. Život u inostranstvu značajno utiče na čoveka. To nije isto kao kada uplatite dvonedeljni turistučki aranžman i vratite se kući puni utisaka i sa gomilom fotografija. Čovek, živeći u inostranstvu, ulazi u mentalitet naroda, srodi se sa običajima, stekne prijateljstva, dovede u pitanje aršine po kojima je do tada živeo, nauči da uvažava različitosti…  Što je najvažnije, oslobodi se ideološkog ograničenja lokalne zajednice. Ogromno je to iskustvo za sva čula i ujedno je novostečeni osećaj slobode; tako bih ukratko nazvala uticaj sredina u kojima sam živela.  

Kako doživljavate Pančevo?

Pančevo je Moj grad. Gde god da sam išla, gde god da sam živela, u mislima se nikada nisam rastajala sa Pančevom. Moji preci nastanjuju Pančevo skoro dva veka. Među ovim ulicama, na gradskim grobljima gde moji preci počivaju, sadržane su sve priče mojih korena. A čovekovi koreni su odgovornost prema životu koja se dobija rođenjem. Svaki koncept istorije može se dovesti u pitanje; od promena granica, teritorija na kojima sada živimo do trenutno vladajućih ideologija na određenim prostora. Samo koreni ostaju.  

Porodica je nešto što vas čini posebno srećnom?

Da. Mislim da svakog čoveka porodica čini posebno srećnim. Ne postoji jače utočište od valjane i snažne porodice, od porodice u kojoj se neguju normalne vrednosti, gde postoji podrška a iznad svega neupitna ljubav. Ponosna sam na svoju porodicu i odnose koje smo izgradili.

I za kraj – ova knjiga je gotova, šta dalje? Imate li nekakvu ideju, plan, otkrijte nam.

Knjiga je gotova, otišla je od mene i sad, samo izdaleka, mogu da pratim njen put.  Obično kažem sebi nakon svakog izdatog romana da ću napraviti pauzu i dobro se odmoriti. Nažalost, to, nikada ne bude tako. Uvek imam nove planove, nove ideje; ponekad se sama od sebe umorim koliko ih je (smeh). Sledeća ideja je samostalna izložba slika. Ili možda CD sa mojim autorskim numerama. Ili možda, pre svega toga, opet novi roman. Ne mogu ukalupiti svoje želje, niti planove. Na kraju, mnogi od naših planove se izjalove bez naše krivice. Život je lep, samo ga treba znati živeti, ali, bogami, i žestoko zasukati rukave. Ostvarenje snova i planova ne sleće sa neba, koliko god se ljudima činilo da je to osnov tuđeg uspeha. 

Pančevačka književnica Žaklina Kiš objavila je novi roman „Sastanak s pepelom“. Knjiga je izvanredna mešavina lične i kolektivne drame i psihološkog trilera, a priča je bazirana na stvarnom dokumentu. Ovo delo će vam probuditi najdublje emocije i pokazati da se može opstati i istrajati u svetu punom surovosti i nepravdi