BANE GLUVAKOV: Kada sviram prepuštam se muzici

Branislav Guvakov je rođen u Crepaji pre četrdesetak godina. Upoznali smo ga kao muzičara koji je nastupao u RH Group, After Funk, Napred U Prošlost i Kontrabandi. Već deset godina je gitarista grupe Van Gogh i lider Pančevcima dobro poznatog Bane Gluvakov Trio. 

Kako si se upoznao s muzikom?

Priča je počela davno, kada sam bio dete i bio okružen ćaletovim pločama i gitarama, s tim što nisam odmah počeo da sviram gitaru, prvenstveno je to bilo slušanje muzike. Od malih nogu sam slušao raznu muziku, domaći i strani rok, bluz, fank, tako da mi je to dalo neku dobru osnovu da dalje istražujem i da ne budem vezan za određeni žanr i muzički pravac. U muzici koju sviram istražujem isto kao što sam istraživao ćaletove ploče. Ti vinili su imali posebnu draž. Pa presnimavanje na kasete, čak sa televizora na video kasete pa na audio… Morao je čovek da se potrudi da dođe do neke pesme koju voli. Ćale je uvek imao neki bend koji je održavap probe u našoj kući, a ja bih se kao klinac prišljamčio i slušao to, pa sam malo po malo počeo i ja nešto sa njima da sviram. Mislim da je svima bilo simpatično što, eto, neki klinac zna da svira i peva. Ja sam se tu nekako lepo snašao, nisam imao tremu. Razbio sam od malena taj strah od nastupa pred ljudima.

Koja je bila tvoja prva gitara?

Bio je to Squier Stratocaster koji mi je ćale kupio dok sam još bio u osnovnoj školi. Otprilike, gitara je bila visoka kao ja. Ja sam tada mislio da je stvar do instrumenta – ako imaš bolji instrument, bolje ćeš svirati. Vremenom sam došao do boljih instrumenata, ali i dalje je sve zavisilo od mene. Sve zavisi od čovekove ideje i ruku i znanja, talenta i rada. Žao mi je što sam prodao tog Squier-a. 

Koliko instrumenata imaš?

Desetak. Ima tu i akustičnih i električnih i bas gitara. Pošto dosta vremena provodim kod kuće nešto snimajući i eksperimentišući, volim da imam razne instrumente. Recimomandolinu i kahon.

Rekao si da snimaš i eksperimentišeš. Znam da postoje tvoji demo snimci, čuo sam ih. Da li ima šanse da objaviš neki album?

Album ne, ali singl da. I to u skorije vreme. Tri pesme su snimljene i sad su u procesu miksanja. Nakon toga ćemo snimiti i spotove. Imam vrlo kvalitetnu ekipu koja snima sa mnom. Nismo se opredelili da snimimo ceo album jer danas nije vreme kada ljudi odvajaju dobar deo dana da bi preslušali album. Preslušaju jednu dve pesme i idu dalje. Tako smo mi došli do rešenja – snimićemo tri pesme ali tako da zaista budemo zadovoljni njima. To je jedan od razloga zašto ovoliko dugo ništa nisam zvanično izdao. Ovaj projekat treba da se završi tokom ovog leta. Radimo ovo rasterećeni, jer šta je uspeh u današnje vreme? Da li je to da se pesma zavrti na MTV-u? Za nas je uspeh da mi budemo zadovoljni time i da ljudi naše pesme čuju kažu šta misle o njima. Tekstovi su na engleskom jer sam ja nekako uvek više slušao muziku sa engleskog govornog područja nego domaću. Znam da ljudi kod nas ne vole to, ali mi ne pravimo ovo ni za jedno konkretno tržište. Ja ne mislim da je nemoguće živeti ovde a negde preko plasirati svoj proizvod.

Ko je u ekipi sa kojom snimaš?

Inicijativu je dao moj drugar iz škole, Igor Božić Žile, bubnjar, koji je jednog dana došao, uhvatio me za ruku i rekao „Pa ti nisi normalan, daj da snimimo ovo, to više nema smisla“ i jedan njegov dugogodišnji saradnik Dušan Alagić koji ima studio i koji voli da radi nešto što nije iz komercijalne i pop strukture. Basistu je opet Žile predložio i on je jedini školovan muzičar među nama, Miladin Stojković. Tako da je to  kvartet ljudi koji se nikada nisu gurali da budu zvezde nego su pre svega muzičari.

Zašto rokenrol umire u ovoj zemlji?

Ja mislim da umire svuda, ne samo ovde. Desila se neka mešavina svakakvih muzika, nekada su bile jasnije podele po žanrovima, tako da se rokenrol utopio ili u pop, hevi metal gitare u narodnjake. Dobru zaslugu za to imaju i kvalitetni muzičari koji su zbog para otišli u narodnjake i rokenrolu nije baš ostalo puno ljudi. S tim što je pod rokenrol potpadala i kategorija „ne znam da sviram ali hoću da napravim pesmu, imam neku ideju“, kapiram da je to nekim klincima interesantno sa nekog intelektualnog stanovišta, ali sa stanovišta samog kvaliteta izvođenja muzike baš i nije. Pa tako kad čuju neke dobro napakovane narodnjake oni zaključe „ovde sve super, sve na mestu“, a onda čuju ove druge gde se sve nešto klima. Jeste da su pametni, imaju lepe tekstove, ali muzika baš i nije nešto. I to je jedan od razloga, kao i sami rokeri koji su odustali, izbledeli, prestali da se bore.

Ali ti nisi odustao?

Nisam. Nisam imao nameru da se priklonim muzici koja nije moja muzika. Ja sam verovao u svoj talenat, u to da ako dovoljno istrajem i budem uporan da će se nešto dobro desiti i desilo se to da me je pre dest godina pozvao Đule da sviram sa Van Gogom. Što nije mala stvar jer je Van Gog jedan od najvećih rok bendova u Srbiji.

Kako si došao u Van Gog?

Đule me je jednog dana pozvao i pitao da li sam zainteresovan da budem gost u jednoj pesmi, da odsviram solo. To je bila pesma Emigrant sa albuma Kolo. Odsvirao sam, to je završilo na albumu, a njima se dopao moj senzibilitet i to što nisam neka natripovana zvezda i ne glumim ludilo već čovek koji voli i zna da svira. U jednom trenutku su oni ukapirali da im treba još jedan član benda da pojačaju zvuk. Jer što su zahtevniji bili studijski poduhvati to je teže uživo izvesti. Problem mnogih velikih bendova je to što se album snima dugo, napakuju se prateći vokali, efekti, sve i svašta, a kada se to odsvira uživo onda uvek nešto nedostaje, kao da fali neke energije. Tako da ja kapiram da što je njima studijski zvuk s albuma bio kompleksniji za živu svirku im je bio potreban još jedan član. S jedne strane se Đule rasteretio toga da mora da svira i da peva non stop, a s druge strane još jedna gitara je dodala još jednu teksturu, novu energiju. I tako je to počelo pre deset godina. I dan danas sviram sa njima.

Šta je tvoj izbor izbor muzike, šta voliš da slušaš?

To se menja u zavisnosti od raspoloženja. U nekom trenutku pre petnaestak godina zarazio sam se džezom i onda mi je to pomutilo sve što sam do tada slušao. Počeo sam sve da gledam na neki drugačiji način. Tako sam se malo izvukao iz roka. Oduvek sam ja voleo dobro muziciranje, ne samo dobru pesmu – bendove koji uživo dobro sviraju, ne samo isproduciranu, napakovanu muziku, nego prave umetnike koji zaista znaju da sviraju i probijaju nove granice. Tako da ja šetam po raznim žanrovima. Nekada mi prija klasika, nekada džez, nekada soul. Preslušam i nove hitove da čujem šta se to dešava po svetu, da li se opojavila neka nova faca. Hvala Bogu pa postoji youtube, pa mogu da pronađem neke stvari do kojih možda nikada ne bih došao da preturam po pločama ili slušam radio.

Kako ti izgleda pančevačka muzička scena?

Pančevačka muzička scena je jedna mirna luka u kojoj ima mnogo kvalitetnih brodova, ali nekako retko koji isplovi iz te luke u neko nemirno more gde bi možda i uspeli. Mnogo kvalitetnih muzičara ima ovde, školovanih i talentovanih ljudi, ali je problem što ima malo bendova koji sviraju svoju muziku. Kvalitetni muzičari uglavnom odu u Beograd i sviraju, tako da u Pančevu više nema autentičnih bendova kao što je to recimo bila Kontrabanda.

Koji su tvoji omiljeni gitaristi?

Počeo sam od Kleptona kao klinac, svaki njegov ton sam skidao, gledao kako drži ruku, kako drži gitaru i to je osnova moje svirke. Sve ostalo je nadogradnja – i Džimi Hendriks i Edi Van Hejlen i Stivi Rej Von, razni drugi vanzemaljci, Džon Skofild iz džez ekipe. Mada nisu meni uzori samo gitaristi i Majls Dejvis mi je uzor, on je trubač i saksofonista Džon Koltrejn. Iz svih tih njihovih muzika sam ja nešto izvukao i nešto implementirao u neki svoj stil. Mogu da kažem da sam pronašao svoj stil, a poenta je da što manje razmišljam bolje sviram. Trudim se kad sviram da se prepustim muzici. I onda to izlazi iz mene. Kao da sam našao neki kanal u kome sve funkscioniše i bez toga da ja razmišljam o tome. To prepuštanje muzici je najviši stadijum u kome jedan muzičar može da bude. To je neka vrsta transa u koji muzičar padne.

Svaki koncert posvećen Oliveru Mesarošu završi se svirkom tokom koje ti bukvalno padneš u trans i to traje i traje…

Ja nisam navikao da sviram kratko. Meni treba jedno pola sata da se opustim pa onda pola sata da se bend malo uštimuje i tek posle jedno sat vremena kreće svirka. Mi ne sviramo dve pesme koje smo navežbali, mi ne sviramo ništa navežbano. Imamo neke kompozicije, teme, koje su otvorene koje dozvoljavaju male promene na licu mesta, zavisi kako smo raspoloženi da ih sviramo. To je karakteristično za tu ekipu s kojom ja sviram koju čine još Beli i Zeka. Mi smo pre svega prijatelji i to je nama vid druženja i neka vrsta, kako mi to kažemo, lečenja od raznih problema i stresova.

Branislav Guvakov je rođen u Crepaji pre četrdesetak godina. Već deset godina je gitarista grupe Van Gogh i lider dobro Pančevcima poznatog Bane Gluvakov Trio.