Bavaništanski slikar i profesor likovne umetnosti Vasilije Dolovački: Slikarstvo je veliko zadovoljstvo, ali i privilegija

Vasilije Vasa Dolovački u ateljeu provodi čitav dan i kad ne slika misli da gubi vreme. Inspiraciju vidi kao precenjenu kategoriju, a dobrom slikom smatra onu koja nosi magiju i zove na ponovno viđenje.

Jedan bavaništanski sokak, na samom kraju zidana ograda „na lakat”, iza koje izviruje bujni gustiš. Tu su i kapija i staza u oazi pod konac, oštucovani travnjak, četinari i listopadi, cvetne leje. Zelenim lavirintom nastavljamo u prostoriju, gde s vrata „udara” miris uljanih boja. I nigde kreativnog haosa, dok domaćin Vasilije Vasa Dolovački nudi udobnu naslonjaču, a priču počinje ispočetka.

Dolovački su starosedeoci u Bavaništu. Prvi su u ovo južnobanatsko selo stigli iz komšijskog Gaja pre tri veka, pa iako se time naš sagovornik nije nešto posebno bavio. Rešio je da odavde ne mrda. Tu je učio osmoletku, usmereno u Kovinu i kulturološki smer u Pančevu, kada već sebe vidi kao slikara. Zapravo, nastavlja, stalno je nosio neki blok i crtkao, da bi na savet prijatelja koji su studirali neke druge nauke, u trećem razredu gimnazije pokušao na Akademiji likovnih umetnosti – ali neuspešno. Gužva je bila velika, konkurencija iz čitave Jugoslavije, a on s nedovoljno spremnom „mapom”.

Zato je drugi pokušaj bio uspešan. Ukućanima je od početka ideja zazvučala poprilično neobično da sin kreće u „neke” škole, ali ne za lekara, niti za advokata. Pored mlađeg brata, koji se odlučio za poljoprivredu, Vasa odlazi u slikare.

Izabrao umetnost umesto motike

– Otac je bio na zemlji, no s vremena na vreme je nešto crtao i izuzetno lepo pisao. Svi smo se kao deca trudila da se nametnemo nečim, a za mene je slovilo da lepo crtam. S druge strane, roditelji nam nisu baš ni kupovali mnogo igračaka, pa sam ja pravio neke drvenarije i skulpturice od gline. To danas vrlo često savetujem roditeljima: da dete samo crta, oblikuje, jer time razvija vezu između glave i ruke. Otac je bio skeptičan, pitao se od čega ću ja živeti, ali i miran na neki način, jer „motika me je uvek čekala”. Rekao mi je – ako budeš gladan, imaćeš gde da se vratiš. Sećam se dana kada sam upisao akademiju – ja onako razdragan posle pet dana prijemnog, a on me pita šta ću da radim kad završim studije, jer je od slikanja video samo oslikavanje ajnforta i slične stvari – priča nam Dolovački.

Uprkos strepnji najbližih, krenuo je koncentrisano na studije, od početka, da nauči azbuku slikarstva. Za razliku od kolega, koji su osetili da ne mogu u slici i sa slikom nešto da naprave, pa su je još na akademiji napuštali i kretali u eksperiment, on je bio usredsređen na studije. Tako je završio i u „samici”, jednom prostoru samo za njega, koji mu je namenio profesor Zoran Petrović, tek svraćajući s vremena na vreme da kontroliše kako radi i napreduje.

Tako je Vasa tragao, kopao po sebi, što danas vidi kao kapital studiranja, iz kog nije imao ni želju, niti nameru da išta menja zarad novih tendencija. Posle mnogo decenija, kaže, vidi da je to bilo puko sricanje u odnosu na sve ono što se u međuvremenu događalo, na uporan i stalan rad u punom kapacitetu. Akademiju je shvatao kao period kada zaista može da istražuje, i svet koji ga okružuje i tehniku i tehnologiju materijala s kojima radi. Kasnije, kao profesor je to sugerisao i mladima.

Prva samostalna izložba je bila magistarska odbrana, u Galeriji akademije u Rajićevoj, i od tada je prešao put, za koji bi na prvu loptu rekao da se „ne pomera”, međutim kada se osvrne vidi ozbiljna pomeranja. Recimo, nekada je bio fasciniran Vermerom i njegovim pojednostavljivanjem, pa se okrenuo literaturi, i pročišćavanju svog poteza. „Moja definitivna namera je da slika bude klasična, realistična, ali lako se sklizne u ilustrativnost. Ne volim da stvaram neke sulude fantazmagorične slike koje će da fasciniraju posmatrača. Više sam da se ta magija nadrealnog, čudnog, neobičnog, oseća, sluti, nego što se vidi – kaže naš sagovornik.

Priznaje šta ga je mučilo:

– Nije problem naslikati dva oka i usta, nego su problem damar i sokovi iza te pojavnosti – kako to naslikati. To želim da dokučim, i tome težim.

Ipak, dostigao je svoj ideal – da u svom ateljeu, u nekom sabranju, uz finu muziku može da traga, da se igra i stvara, dok inspiraciju vidi kao precenjenu kategoriju.

Zato kaže:

– Inspiracija može da bude potaknuta, ali ideja za nešto novo proističe iz traganja za tom jednom slikom u životu, iz rada. Jedna uljana slika može da se slika čitavog života. Uvek može nešto da se menja. Kod mene je trenutak kada stajem, kad više ne bih da kvarim, ali to je samo jedna od mogućih varijanti u procesu slikanja gde čovek deluje na tri nivoa. Prvi nivo je racionalni, odnosno donošenje odluke, drugi podsvesni, onaj osećaj iznutra, a treći je slučajnost, koja se događa u toku nanošenja namaza u potezu. On može i svesno da se provocira, pa ja režem, pravim i uništavam četke, isprobavam, nema kraja…

Zadovoljstvo i privilegija

Dolovački dodaje i da je „slikarstvo veliko zadovoljstvo, ali i privilegija da od toga konačno i živite. Da plasirate onu vrstu svog slikarstva koja je ljudima prijemčiva i za šta su spremni da odvoje ozbiljan novac”.

Retko radi za rokove, ima dve do četiri izložbe godišnje, a evidenciju broja ulja na platnu koje je uradio ne vodi. Ceni da ih nije više od tridesetak godišnje, jer mu „da udari tačku” treba vremena.

Uživa u ateljeu i Deliblatskoj peščari

– Raduje me kada sam u ateljeu, zadovoljstvo je veliko u radu, uživam, provedem ovde čitav dan. Izađem tek malo u dvorište. Volim ponekad da se okrenem akvarelu, delikatan je, pa ni to ne radim brzo. Zapravo, ja sam u problemu ako ne slikam danas, mislim da gubim vreme – kaže Dolovački, koji kada priča o slobodnom vremenu, pominje svoje godište i potrebu za kretanjem, nakon dugih boravaka u ateljeu.

Zato voli da vozi bicikl i pešači. Kaže, ništa ambiciozno, odradi neku turu od stotinak kilometara (!) ili sa suprugom prošeta komšilukom – Deliblatskom peščarom.

– Odaberemo pešačke staze, odemo do Čardaka, a onda, zna se, na neki ručak. Volim i da čeprkam po ovoj svojoj šumici koju sam napravio na placu. Sve u svemu, velegradski mravinjak mi ne bi prijao. Čak bih pobegao u peščaru, samo da mogu da me kontaktiraju iz te šume, a da se onda isključim iz svega. Naš posao je usamljenički.

Saobraćajni znak

– Nove vizuelne medije volim da pogledam, ali kad izađem s izložbe kao da sam video saobraćajni znak. Nemam potrebu da ga ponovo vidim. Razumem da je umetnik želeo da izrazi stav. Uostalom, slika ne mora da ima ni filozofski, ni psihološki stav, ali mislim da mora da nosi magiju, da zove na ponovno viđenje – smatra Dolovački.

Škola slikanja u Pančevu

Nakon katedre na akademiji, Vasilije Dolovački se pored svog stvaralaštva posvećuje upravo otvorenoj školi slikanja u Pančevu, koja nosi njegov potpis. Obećava intenzivan šestomesečni program, ozbiljan rad.

On kaže da će polaznici moći da se pripreme za akademiju, ali, pre svega, škola je namenjena ljudima koji su želeli da uče slikanje, no iz nekog razloga nisu mogli da konačno razviju svoj dar i obogate ga.

Vasilije Vasa Dolovački u ateljeu provodi čitav dan i kad ne slika misli da gubi vreme. Inspiraciju vidi kao precenjenu kategoriju, a dobrom slikom smatra onu koja nosi magiju i zove na ponovno viđenje.