Dragana Radanović: Strip ponovo može da dođe do izražaja u Srbiji

Strip autorka Dragana Radanović je prva srpska rezidentkinja programa Ukrštenih strip – rezidencija između Francuske i Srbije, koja je nedavno završila svoj dvomesečni rezidencijalni boravak u Kući autora, u Angulemu. Boraveći u francuskoj prestonici stripa, Dragana je radila na svom projektu „Nova slika detinjstva – eksperimenti” koji istražuje konstrukciju detinjstva u stripovima i pronalazi nove načine pripovedanja o tom životnom periodu. Nakon završetka umetničke rezidencije u Francuskoj, Dragana je bila gošća Nova festivala u Pančevu gde je, u dva izložbena segmenta, predstavljen njen novi projekat, kao i radovi iz njenog dosadašnjeg umetničkog opusa. Tim povodom, razgovarali smo sa strip autorkom.

Studirala si animaciju i vizuelne efekte na Akademiji Lepih umetnosti u Novom Sadu, a kasnije nastavila školovanje u Belgiji, gde trenutno pohađaš doktorske studije u oblasti stripa. Kada se javilo tvoje interesovanje za strip i na koji način je ono usmerilo tvoje dalje obrazovanje?

Mislim da sam oduvek imala interesovanje za ilustrovane narative, bilo da su oni animirani ili ne. Sećam se da sam još kao mala čitala Taličnog Toma kod brata od tetke, i da sam bila oduševljena kada se na televiziji pojavila animirana verzija istog. Pre škole bih ustala bez problema, samo da ne propustim crtani u 7h, a i dan danas me ne mrzi da nedeljama tražim stripove na nekom jeziku koji razumem, samo da bih imala potpuni doživljaj priče. Na master studije iz Grafičkog storitelinga sam otišla u nadi da ću da se bavim različitim vrstama narativa, i nakon pohađanja predmeta Analiza stripa, kod profesora Paskala Lefevra (Pascal Lefèvre) poželela sam da se bavim stripom na akademskom nivou. On je jedan od najpoznatijih belgijskih strip istoričara, i trudio se da u svojim predavanjima ne zaboravi istočnu Evropu i doprinos Srbije stripu, i možda je i najviše zaslužan što sam ja odlučila da nastavim obrazovanje na višem nivou.

Tema detinjstva iz ugla samopovređivanja, depresije i drugih teških iskustava nalazi se u fokusu tvog strip stvaralaštva. Na koji način te inspiriše ova tema i zašto je važno da se o njoj govori koliko i o lepšoj i bezbrižnoj strani detinjstva?

Provela sam više od 13 godina kao volonter Crvenog krsta, gde sam imala priliku da radim sa decom sa različitim životnim iskustvima, i mislim da me je to iskustvo usmerilo na teške teme. Tamo sam shvatila da se svako bori sa nekim svojim teškoćama i da je ta borba, time što se izbegava da se priča o njoj, u stvari omalovažena. U mojim radovima želim da dam važnost poteškoćama, kao sastavnom delu svakog života. Problem nastaje kada društvo na ove poteškoće stavi oznaku „nenormalno”. Odrasti u vreme rata se smatra “nenormalnim”, ali za moju generaciju je to bila realnost, kao što su samopovređivanje, depresija, borba sa bolešću, za nekoga realnost. Ova tema je posebno komplikovana kada se radi o stripovima koji prikazuju decu, jer je koncept deteta još uvek romantizovan i izbegava se prikazivanje dece u teškoj situaciji.

Koliko strip kao umetnost pomaže autoru da i sam dođe do odgovora i novih saznanja o temama kojima se bavi u svojim radovima?

Da bi nastao strip, prva faza je istraživanje, bilo da se radi o vizuelnom istraživanju kako da se prikažu neke ideje, ili o klasičnom istraživanju epohe, odnosa ili podataka potrebnim da se priča ispriča. Autor uvek želi da se čitaoci lako povežu sa pričom, i udube u nju, a to je mnogo lakše ako mogu da se poistovete sa nekim delovima priče. Što znači da autor ne može da obradi temu površno. Takođe, pri samoj izradi stripa, autor stalno preispituje svoje ideje i načine na koji ih prikazuje. Ja sam želela da moja priča bude ispričana iz ugla deteta, a onda sam uvidela da se moje odrasle ideje o detinjstvu iznova pojavljuju u priči i sprečavaju glavnog karaktera da ispriča priču iz njenog ugla, pa sam morala da promenim ceo pristup temi. Za mene, rad na stripu je beskonačno otkrivanje koliko o nekoj temi malo znam i pokušavanje da saznam što više, bez toga da unapred smišljam pitanja – pitanja se konstantno nižu u toku rada na samom delu.

Nedavno si završila svoj dvomesečni boravak u Angulemu, gde si bila na umetničkoj strip-rezidenciji. Koja su to iskustva i vrednosti koje ti je donela ova prilika na ličnom i umetničkom nivou, i po čemu je ovaj Program značajan za mlade strip autore?

Angulem je jedan od najpoznatijih centara stripa u Evropi. Pažnja i posvećenost stripu je nešto što se vidi svuda u tom gradu. Na svakom koraku su zgrade oslikane tablama stripa, čak su i imena ulica ispisana u strip balonima. Tu je i muzej i arhiv stripa koji imaju originalne table iz svih delova sveta i od najpoznatijih strip autora, zatim biblioteka i Kuća autora u kojoj sam i ja bila. Na ličnom nivou mi je veoma značilo da vidim koliko poštovanja moja profesija uživa u toj sredini, to je vrlo motivišuće. Takođe, upoznala sam mnogo kolega iz različitih delova sveta i imala priliku da razmenim iskustva i steknem prijatelje. Na umetničkom nivou, otvorila su mi se vrata i mogla sam da zavirim u svet stripa u Francuskoj, saznam kako poslovna strana strip umetnosti funkcioniše tamo, koje su sve mogućnosti. Povezivanje sa drugim umetnicima je od krucijalnog značaja u svakoj grani umetnosti, pa i u ovoj. Ovaj program omogućava nesmetan rad na svom projektu, priliku da se mladi autori povežu, razmene iskustva, vide na koje sve načine mogu da unaprede i svoju umetnost i svoj položaj kao umetnika u Evropi. Takođe, promocija koja je pratila moj rezidencijalni boravak je bila toliko sveobuhvatna, da sam ja još uvek pod snažnim utiskom. Moji radovi su nakon ovog rezidencijalnog boravka prvi put prikazani u Srbiji, i ja ne mogu biti zadovoljnija.

Na Nova festivalu u Pančevu izloženi su tvoji radovi iz pređašnjeg umetničkog opusa, ali i projekat kojim si izabrana za rezidenciju. Imajući u vidu činjenicu da si dosad imala priliku da izlažeš u Belgiji, i da je ovo prvi put da izlažeš u Srbiji, kako si doživela ovo iskustvo i koliko ti je ta prilika značila?

Kao što možete da zamislite, kada izlažete u inostranstvu, jako mali broj prijatelja i članova porodice može da prisustvuje izložbi i podeli taj trenutak sa vama. Meni je to jako važno. Ovaj put veći deo moje porodice je mogao da pogleda izložbu sa mnom i ja sam neizmerno zahvalna zbog toga. Osim toga, veliki broj ljudi je video moje radove i time sam se pojavila na mapi strip umetnika u Srbiji, što do sada nije bio slučaj.

Kroz školovanje i rad, imala si priliku da se bliže upoznaš sa strip – scenom u Francuskoj i Belgiji. Koliko su ta nova saznanja uticala na tvoj pogled i stav o ovoj umetnosti u Srbiji? Šta je to što nedostaje, a što je potrebno domaćoj strip – sceni da bi bila vidljivija i naprednija?

Ako gledamo način na koji se i Belgija i Francuska odnose prema stripu, vidljivo je da postoji sistemsko poštovanje prema tradiciji stripa u obe zemlje. Tu su različite stipendije, nagrade, umetničke ali i naučne, koje podržavaju strip i istraživanja u stripu. Strip je iskorišćen u svim privrednim granama, i prosto ima svoje mesto u društvu kada je u pitanju savremena komunikacija. Postoje fondovi koji pomažu autorski strip koji se bavi socijalnim temama, gde autori dobijaju honorare da se posvete isključivo narativima koji se bave društveno bitnim temama. Domaća strip scena ima sjajne autore i tu su izdavačke kuće koje se bave pretežno stripom. Tiraži su još uvek mali, što utiče i na cenu knjiga, koje se kod nas još uvek posmatraju kao luksuz. Mislim da nam nedostaje da pokrenemo ponovo senzibilitet prema stripu na nacionalnom nivou, tako da više ljudi dođe u dodir sa ovom vrstom umetnosti i nastavi da čita stripove. Po meni, Srbija je trenutno u poziciji u kojoj strip može ponovo da dođe do izražaja, i tu su mnoge organizacije i pojedinci koje se trude da se to dogodi. Ako svako da svoj mali doprinos, ko zna šta sve može da se desi!

Strip autorka Dragana Radanović je prva srpska rezidentkinja programa Ukrštenih strip – rezidencija između Francuske i Srbije, koja je nedavno završila svoj dvomesečni rezidencijalni boravak u Kući autora, u Angulemu.