Grafička novela „Ja, pacov“ Pančevca Borisa Stanića

Sam naslov sugeriše ispovednu formu dela što će biti potvrđeno iščitavanjem ove nimalo vedre novele. Naime, „pacov“ je mladić izgubljen u nedaćama i neprilikama sopstvenog postojanja; on je likovni umetnik, bez ideja, ambicija i perspektiva, koji se kreće u uskim krugovima poznanika koji postaju sve uži kako pojedini od njih odlaze u „beli svet“, čitaj, realan život koji ne nudi ništa sem odricanja, prinudnog pokoravanja rutini svakodnevice u kojoj ima malo ili nimalo radosti i kreativnosti.

Pacov je uhvaćen u raskoraku, s jedne strane su želje, ideje i ambicije (koje polako blede) a s druge spoznaja onoga što se dešava oko njega i nije ni nalik snovima iz mladosti jer svet nije blagonaklon ni prema kome ko ulazi u njega pa se čini da su sva mesta „pod suncem“ zauzeta; sve dobre opcije su zaposeli neki drugi a one preostale ne nude nikakve perspektive. Mladić koji zna da više nije toliko mlad otaljava svoje dane na vetrometini između „želeo-bih-voleo bih“ i „moram“. U toj neodlučnosti „krade bogu dane“, „žica“ sitninu za poneko pivo, slavi kad mu baka da svoju penziju, kreće se poznatim stazama, koleba da upozna neku devojku… Setno se seća divnih dana rane mladosti, svojih maštanja o dosezanju neslućenih visina duha do kojih je trebalo da stigne. Zna da proteklih 10-15 godina uopšte nije napredovao, nije razvijao svoje sposobnosti. Takođe je svestan da ovakvo životarenje neće trajati doveka, da mu sledi potpuni materijalni krah, da će mu zapleniti stan pa će postati klošar. Jasno mu je da ga okolina smatra za lenčugu kao što mu je jasno da nije sposoban da uđe u korporativni svet grafičkog dizajna, niti da može da podnese stres i neizvesnost samostalnog preduzetništva. Ipak, u njemu i dalje tinja i znanje o sopstvenoj posebnosti, o talentu, o neuobičajenim sposobnostima koje, međutim, ne uspeva da ispolji i realizuje.

Svaka situacija u kojoj se Pacov nađe, bilo da je to prepuni kafić, ispijanje piva sa drugom muzičarem na stepeništu crkve, pomaganje drugarici da utovari prodatu sliku, šetnja ulicama Pančeva, susret sa psom, pre ili kasnije vodi u intenzivne seanse samoispitivanja sa fatalnim zaključcima. Čak je i poziv prijatelja da se zaposli u pekari utopljen u depresivni mulj. Ipak, odlazak na posao u 4,30 otkriće, uprkos smrknutog lica, neki drugi svet i, konačno, izmamiti osmeh zbog praznih ulica i mesečine. Na poslednoj slici dešava se preobražaj (obrnut od onog iz Kafkine priče) jer dotadašnji pacov postaje – čovek!

Stanić uvažava tradiciju alternativnog ispovednog stripa, posebno onu Roberta Kramba u kojoj se antijunaci sa životinjskim glavama kreću ubranim bespućima (ljudskih) gradova. No, Stanićev crtež je namerno osiromašen i sveden na nevešte skice (kojima on povremeno suprotstavlja klasičniji, puniji crtež), bez poštovanja perspektive i ostalih likovnih zanatskih veština. Takvim postupanjem se potcrtava i apostrofira mentalna i fizička beda Pacova i njegovog okružena odnosno njihovo puko oponašanje stvanog, punog življenja. Osnovni pripovedni tok novele nije pravolinijski već se u njega mešaju i upliću sjajne epizode kojima se atmosfera dublje i uverljivije dočarava; par stranica na kojima se slikama bez reči „opisuje“ pijanstvo izdižu se do čiste apstrakcije i otkrivaju inventivnog autora velikih mogućnosti. Autor takođe razbija klasičnu stripovsku tablu tako što briše ramove slika i same table ili redukuje broj sličica na stranici odnosno naizmenično niže stranice sa „čistim“ tekstom i one sa po jednom slikom, prateći time raspoloženja Pacova. Ovakva fleksibilnost u prezentovanju dela svakako se ne može naći u stripu klasičnog usmerenja.