Književni i prosvetni put Pančevke Aleksandre Mihajlović (VIDEO)

Ova knjiga ne samo da otvara prostor za razgovor o njenom radu, već i pruža priliku da se bolje upoznamo s osobom koja je izuzetno posvećena književnosti i obrazovanju.

Aleksandra Mihajlović je profesorka srpskog jezika u pančevačkoj gimnaziji, književnica, doktorka nauka, supruga, majka i baka.

Njena povezanost sa Gimnazijom „Uroš Predić“ nije samo profesionalna, već i emotivna.

– Bila sam gimnazijalka i time se mnogo ponosim. Gimnazija je moj drugi dom. Sada sam tamo profesorka i osećam istu čaroliju kao kad sam bila đak, otkriva Aleksandra.

Kao veliki protivnik floskula da su današnji đaci gori od prethodnih generacija, ona smatra da svaka generacija nosi svoj pečat.

– Takođe, mnogo volim da uđem u Zmajevu školu koja sada izgleda drugačije, šareno i divno, jer sam tamo provela osam godina. Moje prvo radno mesto je bilo u toj školi i kad god čujem da je neko Zmajevac, osećam se kao deo tima, dodaje ona.

Završila je Filološki fakultet u Beogradu na katedri Opšte i srpske književnosti sa srpskim jezikom, gde je i doktorirala.

– Radila sam jedan divan naučno-istraživački rad, stručnjaci kažu pinoriski naučni rad, o Milki Žicinoj. Bila je jako zanimljiva književnica, sa sjajnom biografijom, prva feminstkinja, borkinja i komunistkinja. Revolucije jedu svoju decu, te je na kraju stradala od istog režima i završila u logoru. Izbrisana je gumicom kao da nije postojala, a 1934. godine je bila naš najprevođeniji pisac. Preminula je 1984. godine i tek posthumno su izašla dva njena velika romana „Sama“ i „Sve, sve, sve“, koji govori o logorskoj golgoti. Bilo je književnika koji su o tome pričali, ali ona je naša prva književnica koja je o tome govorila.

Raznolikost književnog stvaralaštva

Naša sugrađanka je do sada objavila šest knjiga, a njena interesovanja su veoma raznorodna.

– Započela sam jednom autobiografskom pričom, uobičajeno ljudi to urade na kraju, daju neki pečat. Još nisam do kraja doučila zašto sam ja počela autobiografski, priznaje ona.

Njen prvi roman, „Zapričavanje. Zavaravanje. Zavirivanje“, govori o ratu u Bosni i Hercegovini i ženi koja ima Elektrin kompleks i koja je u stalnoj je težnji i otkrivanju nedostatka očevog prisustva.

„Kroz prstohvat cimeta“ je Aleksandrin drugi roman.

– Srž romana je kraljica Natalija Obrenović. Istoričari su rekli da je to najozbiljniji roman koji je do tada o njoj objavljen. Na osnovu tog romana igrana je predstava u Nemačkoj u Visbadenu.

Aleksandrine „Minijature“ ponele su nagradu „Književno pero“ za roman godine na 16. Međunarodnom festivalu književnosti „Dani prijatelja knjige“ u Rijeci.

– I ovaj roman ima istorijsku pozadinu. Radi se o savremenoj spisateljici koja otkriva da je u njenoj porodičnoj baštini skrivena kasnosrednjovekovna rukopisna knjiga, bogata prelepim minijaturama. Počinje da je proučava i dolazi do saznanja o sebi – od svog porekla do onoga što danas jeste. Uspeva da se identitetski posloži.

Aleksandra takođe piše dečju literaturu. Njena knjiga „Sofijine mudrolije s Markom Kraljevićem“ ne govori samo o porodici Mrnjavčević i o Marku Kraljeviću kao epskom liku, već i o njemu kao istorijskoj ličnosti.

– Sadrži i mnogo zanimljivih kvizova, naglašava ona.

Govoreći o zbirci poezije „Juče sam imala susret sa sobom“, naša sagovornica ističe da se u njoj prepliću slovenska mitologija, ženski aspekt, narodna tradicija i ideja o tome šta moderna žena želi, hoće i može.

– Vrlo je teško danas biti ta moderna žena, a ako doučimo sve i proniknemo u ono šta smo, možda iscrtamo taj lik moderne žene malo uspešnije, barem sa manje patnje.

Ovog meseca predstavljen je dečji roman „Princeza sa tavana“, koji donosi priče o 16 srpskih vladarki. Knjigu je objavio Službeni glasnik.

Glavna junakinja romana, devojčica Lala, sa svojim prijateljima proživljava avanture srpskih princeza. Aleksandra ovde kroz kratke priče, prilagođene dečjem uzrastu, prenosi život srpskih princeza. Od Kosare, preko Ane, Simonide, Mare, pa sve do Proklete Jerine.

Učionica kao prostor za dijalog i retoriku

Kad je reč o prosvetnoj karijeri, Aleksandra naglašava značaj ličnosti profesora.

– Profesor, učitelj, nastavnik, prvenstveno mora da bude ličnost, da ima osmeh, pozitivnu energiju. Neophodno je da bude spreman na argumente učenika i na rasprave s njima, ističe ona.

Njen pristup učenicima uključuje otvorenu komunikaciju i podršku razvoju njihove retorike.

– Meni su rasprave i njihovi argumenti dražesni. Tu vežbamo retoriku. Na taj način se oštre da budu ljudi koji će imati stav. Ako se mi postavimo kao apsolutni autoritet, automatski u razredu stvaramo totalitarni sistem koji ničemu ne vodi. U tom slučaju, svako ko bi želeo nešto da kaže, neće reći ništa.

Dodaje da učenici treba dobro da se osećaju na času, da mogu da se izraze, kao i da ih ocenama i smajlićima treba motivisati da čitaju, jer se oko toga veoma trude.

Zaključuje da je rad u prosveti najlepši poziv na svetu kada se shvati da je istovremeno satiričan i idiličan, što ga čini zaista posebnim.