Koliko košta san?

U potrazi za izlazom ljudi nekad žrtvuju sve da bi ostvarili svoj san, da bi došli do boljeg života. O tom putu – na kome su migranti uglavnom sami, nezaštićeni, zlostavljani, prinudjeni na ilegalan transport i životinjske uslove – bilo je reči 4. maja u Dvorani „Apolo“, kada je premijerno prikazan dokumentarni film „Ljudi koje niko neće“ Adrijane Vamoš, dugogodišnje saradnice lista „Pančevac“. Na ovom projektu radili su i Pavle Bugarinović (kamera), Marko Backović (montaža) i Jan Kuprešanin (originalna muzika), a film je snimljen 2013. i 2014. godine u prihvatnim centrima za azilante u Srbiji.

Iako je priča o azilantima u poslednje vreme aktuelna u domaćim medijima, stanje na terenu najčešće je drugačije od onoga kako se zamišlja, te je i autorka filma zasigurno razbila predrasude mnogim posetiocima ove večeri. Ona je prikazala život azilanata kroz razgovore s njima i sa osobama koje im pružaju pravnu i pedagoško-psihološku pomoć prilikom boravka u našoj zemlji. O tome je bilo reči i nakon projekcije filma, na tribini u kojoj su učestvovali predstavnici Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila pedagoškinja Jovana Vinčić, psihološkinja Jana Stojanović, direktor Centra Radoš Đurović, kao i Adrijana Vamoš i novinar Nemanja Urošević, moderator razgovora.

Prema podacima Centra, do aprila je azil u Srbiji zatražilo 11.000 osoba, a procenjeno je da će ta brojka dostići 30.000 do kraja godine, te se postavlja pitanje kako će država odgovoriti na ovaj izazov. Kapaciteti prihvatnih kampova u Banji Koviljači, Bogovađi i Krnjači nisu veliki i, iako se azilanti u njima ne zadržavaju dugo, često su popunjeni. Među migrantima sa Bliskog istoka i iz Afrike ima ljudi iz različitih društvenih slojeva i uglavnom su obrazovani, a oni koji stignu do naše zemlje spadaju u najizdržljivije, najvisprenije i veoma su motivisani da nastave dalje i uspeju. Normalno je sve kroz šta migranti u svom cilju do zemalja EU prolaze ako se imaju u vidu nenormalne okolnosti u kojima se nađu, te su topla reč, savet, dostojanstveni i humani pristup prema njima od velikog značaja, napomenula je Jana Stojanović.

Saradnice Centra trude se da azilantima pruže što bolju pomoć, da ih pripreme na ono što ih čeka. Pokušavaju da im razbiju idealizovanu sliku života u zemljama EU, govore im o izazovima integracije i tihoj diskriminaciji na koju najčešće mogu da naiđu kada stignu do svog odredišta. Takođe se trude da im omoguće što bolje uklapanje u lokalnu zajednicu kako bi im olakšalil boravak ovde. No, rad Centra važan je i da bi se u javnosti izgradio pozitivan stav prema migrantima i da bi se sprečili pojedinačni slučajevi napada na ove osobe. Jer oni su ljudi u senci, pristaju na sve pošto neće nikome da se zamere, a Srbija im je samo usputna stanica.

Veoma mali procenat azilanata želi da ostane ovde, ali je veliko pitanje i da li ih Evropa želi. Njihova putovanja, koja znaju da traju godinama, mukotrpna su i iscrpljujuća, a da bi zaradili novac i krenuli dalje krijumčarskim putevima, najčešće se zadržavaju u Turskoj i Grčkoj. Međutim, situacija se pogoršava jer je broj migranata sve veći, a vlasti žmure pred problemima i misle da će se oni sami razrešiti, da će nestati, te onda ovi ljudi ulaze u sukobe sa lokalnim stanovništvom, kao što je slučaj u Grčkoj. Mnoge države su pooštrile kontrole na graničnim prelazima, a odnedavno se pominje i uvođenje geografskog sistema kvota za azilante unutar država EU. Samo prošle godine azil u Evropu zatražilo je 620.000 ljudi.

Kao zemlja na obodu EU, Srbija je u nezavidnom položaju jer je broj migranata bar dva-tri puta veći od onih koji traže azil. Ti ljudi se neće vratiti u svoje matične zemlje jer su odande pobegli pritisnuti teškim životom, ratom i raznim drugim nedaćama. Bar im ovde, u tranzitu, treba pružiti odgovarajuću zaštitu, omogućiti im izradu privremenih ličnih dokumenata i zdravstvenu negu kako bi se osećali dostojanstvenije.

J.Svirac