IN MEMORIAM: Aleksandar Saša Alimpić (1966-2022)

Na dugoj putanji svačijeg života, izuzetno su retke situacije poput ove danas, situacije u kojima mnogo veliki broj ljudi različitih naravi i osobina, okupljenih na ovom mestu, u ovom trenutku, deli jedno te isto iskustvo: iskustvo velike ljutnje, čak gneva, i taj gnev izražava jednim nedeljivim osećanjem, osećanjem nemerljive tuge, velike kao nebo, jer se ne može iskamčiti dovoljno snage  da se prihvati i razume iznenadnost odlaska bitnog čoveka. Da bismo to razumeli i prihvatili, moramo se opsetiti ko je takav čovek. A čovek je kao drvo – niče iz zemlje pružajući se ka nebu. Drvo može biti ukrasno, može biti kalem, može biti krivo ili visoko, ali po plodovima ćete ga poznati.

Aleksandar Sale Alimpić – kao sin, brat, otac, kao muzičar, pevač i pojac, ikonopisac i slikar, prijatelj, kum, kulinar i gurman, kao šeret i laf, boem i hrišćanska duša, kao čitač molitava i psalama, džentlmen i gospodin – bio je i ostao neko koga biste nepogrešivo mogli odrediti kao mnogodarovito biće nebrojenih plodova.  Plodova – ikona, slika, pesama i, iznad svega, toliko odanih prijatelja da im se broja ne zna. Kao čovek zaleta i zanosa, detinje nesvestan svoje neodoljive duševne stihije koja je osvajala i trajno vezivala iskrenom ljubavlju srca ljudi koji su ga okruživali, on je živeo verom da se rajska dobra na silu osvajaju, ljutim vojevanjem za svaki milimetar utvrđenih nebeskih prostora. I zato, kao da je stalno, celog života, u raznim fazama svog bivstvovanja i stvaranja, bio u strasnoj navali i neprekidnom, vatrenom jurišu, ne odstupajući ni za sekundu, ni za pedalj, znajući da se za ovo malo vremena i života ovde na zemlji kupuje cela večnost. Celim sobom on je posvećeno svedočio ovu istinu. Takvo mu je bilo i slikarstvo – ekspresivno, snažno, odsečno, hrabro, bez dvoumljenja, inadžijsko,  širokih kružnih zamaha  kao da maše sabljom na bojnom polju i njome seče sve trice i kučine naše bogoodstupne svakodnevice, a onda svaki detalj te  sive stvarnosti nežno i čežnjivo, dodirom leptira, očinski prepovija jarkim paletama boja i nanovo ih rađa u svetlosti vida za sva vremena. Kao zaljubljeniku u kolorit i žustre poteze, ali i neuhvatljivo “sada“ tananih akvarela, Saletu je bilo svojstveno posebno osećanje ispoljeno kao žudnja  za bojom  “kao mestom na kome se sreću naš mozak i kosmos“, po rečima Pola Sezana. Saletu nije bilo strano ni filigransko posvećivanje likovnom ukrasu i detalju, kojima je otkrivao čitavo mnoštvo malih svetova unutar jednog svemira svoje duše. Saznanja koja mnogi drugi otkrivaju  i stiču godinama, akademski, on je nosio duboko pohranjena u sebi, svestan duboke istine koju je tako jezgrovito uobličio veliki Pavle Florenski rekavši da je “umetnost zgusnuto otelotvoreno snoviđenje.“ Upravo takva je bila umetnost i takav je bio život Aleksandra Saše Alimpića  –  uobličen logikom sna, slojevit, katkad nestvaran, protivurečan, dramatičan, komičan, velik, ispunjen i bogat, filmičan, rečju – redak, samobitan i neponovljiv, nalik književnim profilima Miće Karamazova ili Aleksisa Zorbe.   

Čovek srca, za sva vremena…

Širok, čak previše širok, poput onog  čoveka Dostojevskog,  svojim viškovima i vulkanskim temperamentom popunjavao je štedro sve naše ljudske praznine… Čovek baklja, plamtio je za svakoga. Bez taktike, bez računa, po onoj staroj: ili sve il’ništa, osvajač tuđih osećanja, neko ko će umeti itekako da nedostaje. Nedostajaće i njegovim baritonom pevane pesme: Kraj tanana šadrvana, Janičar, Kraj potoka bistre vode, Dida moj, Mi mu timonis matia mu…

Ispraćamo velikog prijatelja, a dobijamo molitvenog zastupnika na visinama nebeskih pejsaža.

Možeš sada s olakšanjem kazati:  “Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah.“ (2 Tim. 4.7.)

Putuj s mirom, u pokoj –  raduju se anđeli i svi oni svetitelji čije si likove jedinstveno izobražavao. Hristos  te čeka!

Večnaja pamjat, brate Sale!

Dejan Bosnić

Na dugoj putanji svačijeg života, izuzetno su retke situacije poput ove danas, situacije u kojima mnogo veliki broj ljudi različitih naravi i osobina, okupljenih na ovom mestu, u ovom trenutku, deli jedno te isto iskustvo: iskustvo velike ljutnje, čak gneva, i taj gnev izražava jednim nedeljivim osećanjem,