JOŽEF NAĐ: Ostvarenje snova u zemlji mogućnosti

Nakon završene osnovne i srednje muzičke škole „Jovan Bandur” u Pančevu, talentovani violinista iz našeg grada Jožef Nađ upisao je studije u Budimpešti, a ubrzo i Muzičku akademiju u Nišu. Za vreme studija u ovom gradu počeo je da aplicira za nastavak studija na prestižnom muzičkom univerzitetu „Berkli” u Bostonu i konačno mu je 1998. stipendija odobrena. Kako je Srbija u periodu pre i za vreme bombardovanja bila u nezavidnoj sitiaciji, on ipak odlazi na studije početkom 2000. godine. Sa prekidom u periodu od 2004. do 2005. godine Jožef je sve vreme u Americi gde je posle završetka studija počeo da gradi svoj muzičku karijeru. Kakav je bio njegov put, šta je sve prošao i gde se sada nalazi, ispričao je za portal 013info.

Da li je bilo teško dobiti stipendiju za „Berkli”?

– Svako ko ima neko pređašnje znanje vezano za muziku, mislim da može da dobije stipendiju na „Berkliju”. To sve zavisi od stila koji je te godine tražen. Da li su više zainteresovani za džez, rok ili pop muziku, a takođe zavisi i koji instrument muzičari sviraju. To je veoma važno, jer gitarista i saksofonoista ima veoma puno. Tako da ako niste baš dobri u oneme što radite, šanse su vam manje ili stipendija koju dobijete ne pokriva većinu troškova. Ja sam imao sreću da od ukupne školarine koja je bila 12.000 dobijem 10.000 dolara. Da se to nije desilo, studiranje na „Berkliju” bi bila misaona imenica za mene.

Koliko se razlikuju studije u Srbiji i Americi?

– Na „Berkliju” je sve podređeno želji studenata. Bukvalno. Profesori su istrenirani da pomognu studentima u najvećoj meri. Student može dođe i kaže da želi da svira violinu kao Stiv Vajn, da zvuči tako, a profesori to moraju da mu omoguće. „Berkli” je škola moderne muzike, tamo retko ko dolazi da studira nešto vezano za klasičnu muziku, što je ovde i dalje jedini slučaj. Meni je sada iz ove perspektive nezamislivo da želite da se školujete u oblasti moderne muzike, a da ne postoji odsek za to u Srbiji. To je pogrešna ideologija u 2017. godini, kada je moderna muzika pet puta popularnija od klasične i svuda u se izučava i podučava. Pitanje je čemu tolika zatvorenost po našim osnovnim i srednjim školama, posebno kada pogledamo Pančevo koji je jedan od retkih gradova sa velikim brojem kvalitetnih muzičara, samo u poslednjih dvadeset godina.

Kako zapravo izgleda rad sa studentima tamo?

– Imamo nastavni program koji pratimo, ali ako se neko pojavi i kaže ja hoću da sviram tako, onda se rade stvari koje dovde do tog nivoa. Postoje neke stvari koje moraju da se urade da bi se došlo do toga, jer mora da se krene od nečega, ali je sve moguće.

Kako si postao profesor na „Berkliju”?

– Dobio sam poziv sa „Berklija” sa ponudom za posao. Par godina unazad sam sarađivao sa njima, tako što sam držao masterklasove za studente na temu „Kako ozvučiti akustičnu violinu”. Koristim posebne efekte za svirku, što im je bilo interesantno. Krenuo sam da držim predavanja za pojačala i pikapove, pošto klinci koji sviraju ne znaju šta da rade kada je u pitanju oprema, a i ja sam i sam prošao sam kroz taj isti proces kada sam bio na početku. Hteo sam da napravim nešto da mogu da pročitaju i primene to u svom radu.

Šta predaješ na „Berkliju”?

– Moje tačno zvanje je asistent profesora u gudačkom odseku. Predajem ansamble, lebove, džez violinu i držim časove jedan na jedan.

Kada si poželeo da sviraš električnu violinu?

– U srednjoj školi sam svirao gitaru, a sviram je i dan danas. Sve što me je posebno zanimalo sam radio van nastavnog programa. Mnogo sam stvari naučio u školi, ali sam dosta radio i sam. Drugačije je bilo vreme, scena. Više smo se družili i mi sami i sa instrumentima. Znao sam dosta ljudi i iz Gimnazije i Tehničke škole koji su svirali. Krajem 80ih je bilo nekoliko dobrih bendova u Pančevu. Sava Hendriks je imao sastav „Dizajn”, pa sam zatim slušao „Vervil”. Bila je to jedna odlična scena. Okupljali smo se u Galeriji i Studentskom koji tada je izgledao SKC u Beogradu.

Ovde si svirao sa par bendova?

– Aktivan na ovoj sceni od 1992. godine. Bio sam gost u bendovima „Cactus Jack” i „Trigger”. Kasnije sam nastupao sa prijateljem i kolegom Filipom Krumesom.

Ono što je posebno interesantno je tvoja saradnja sa velikim svetskim muzičarima?

– Kada sam se vratio u Ameriku nakon 2005. godine, krenuo sam ozbiljnije da radim. U Njujorku sam 2007. godine svirao sa Viktorom Bejlijem, zatim sa Francuzom Didijem Lokvudom. U Beogradu sam nakon jednog koncerta svirao na sešn-u sa Najdželom Kenedijem, čak smo i sada opet u kontaktu. Takođe sam radio sa rokerima Nunom Betenkortom, kao i Gerijem Čibonom iz sastava Extreme. Sarađivao sam sa profesorima sa „Berklija” koji su prolazi kroz školu. Kad jednom uđeš u te vode, onda ti to postane prirodno.

Kako si došao do tih muzičara?

– Krenuo sam da se krećem na mestima gde se stvari dešavaju. Išao na sešn-e, upoznavao razne ljude. I korak po korak, došlo je do tih kontakata. Kada sam otišao na taj koncert u Njujorku, upoznao neke odlične muzičare. Ostao sam i sutradan i svirao malo sa njima. To su najnormalniji ljudi. Ima naravno i nekih koji ne žive na zemlji, ali to je retkost. Ove koje ja poznajem su svi sjajni ljudi i poštuju sve što treba da se poštuje. Poštuju i ono što ja radim. Smatraju, kao što i ja smatram, da smo kolege.

Da li se u Americi više cene muzičari?

– Cene se, ali nije to baš isključivo tako. Umetnost i muzika su u celom svetu postali smešni. Sistem vrednosti je poremećen.

Komponuješ muziku. Da li to radiš samo za sebe ili i za druge?

– Bavim se kompozitorskim radom. Komponujem samo za sebe, ono što ja mogu da odsviram.

Do sada si objavio dva albuma. Pripremaš nešto novo?

– Spremam već neko vreme, i želim to da snimim. Verovatno ću samo ja biti na albumu. Na nastupima radim uglavno sam sa efektima, a ponekad i sa bendom. Ovih dana ću ići u Kinu, preko sponzora, a oni će odrediti šta im treba. 

Da li je Amerika zaista zemlja mogućnosti?

– Život je isto kao i ovde, ali postoji poštovanje stvari koje su postavljene na svoje mesto i to se širi na sve moguće grane. Tako i za muziku, gde te štiti Zakono o autorskim pravima. Ako te neko štiti imaš potrebu da uradiš nešto produktivno. Postoji prirodan put koji je neko izmislio, to se poštuje. Mislim da ima manje lešinara” u Americi nego ovde. Takođe je tržište ogromno, pa je verovatnoća da će neko da se zainteresuje za vas veća.

Šta ti nedostaje iz Pančeva?

– Društvo i familija.

Profesora na „Berkliju” izgleda kao da je neki veliki cilj postignut. Šta su planovi za dalje?

– Gledam ovo kao početak. Sada neću prihvatati svirke koje ne moram, iz razloga što nisam finansijski primoran da sviram sve i svašta i to mi daje prostora da se bavim ovim stvarima koje mene zanimaju. Interesuje me ako mogu nešto da izmislim u tom svetu, da raširim tu sliku i to mi za sada prilično dobro ide. Koncerte ću naravno svirati kada i gde god budem mogao. Iskreno ako bih ja mogao da sviram tri koncerta nedeljno za neki bolji novac, meni bi to najviše prijalo.

Da se vratimo malo unazad. Kakav si lični napredak osetio kada si započeo studije na Berkliju”?

– Trebalo mi je dosta vremena da shvatim princip studiranja, koji se dosta razlikuje od studija u Srbiji. I nije se to desilo preko noći. Nego sam sistematski radio, kako da da dođem od tačke A do B. Pratio sam savete koji su mi bili predloženi, ali sam u isto vreme hteo da dam nešto svoje, da uključim nešto svoje u tu muziku koju želim da sviram i komponujem. Jako je bitan detalj da ako radite nešto za šta imate strast, i da stvarno želite to da uradite. Mislim da to uvek neko prepozna.

Savet mladim talentovanim Pančevcima.

– Nek sviraju što je više moguće, studiozno. Moraju da vežbaju svaki dan, makar po pola sata. U Pančevu i Beogradu ima dosta kvalitetnih muzičara, neka se druže sa njima sa njima i idu na sešn-e, a zatim neka apliciraju za neke dobre škole.  

Tekst je nastao u okviru projekta „Pančevci u dijaspori“ koji finansira Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije – Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu. 

Nakon završene osnovne i srednje muzičke škole „Jovan Bandur” u Pančevu, talentovani violinista iz našeg grada Jožef Nađ upisao je studije u Budimpešti, a ubrzo i Muzičku akademiju u Nišu. Za vreme studija u ovom gradu počeo je da aplicira za nastavak studija na prestižnom muzičkom univerzitetu „Berkli” u Bostonu i konačno mu je 1998. stipendija odobrena.