PANČEVO: Izložba crteža „Afektivna vezanost“ od 19. februara

Otvaranje je u ponedeljak, 19. februara, u 19.00 sati.

Izložba pod nazivom Afektivna vezanost sastoji se od 10 radova, od kojih su osam crteži na pamučnom platnu i dve skulpture u metalu.

Crteži Ane Simić realizovani su tehnikom tuš i pero, a radovi Nikole Pavkovića kombinovanom tehnikom tuš i četka, ugljen i metal. Predmet umetničkog projekta je pojam iz psihologije pod nazivom teorija afektivne vezanosti. Ona se odnosi na sistem genetski programiranih obrazaca kao što su sisanje, hvatanje, držanje, osmehivanje, plakanje, koji vezuju i održavaju blizinu i kontakt s majkom (figurom afektivne vezanosti). Odvajanje od majke kod deteta izaziva anksioznost i tugu. Bez afektivne vezanosti čovekovo mladunče bi teško preživelo, a došlo bi i do poremećaja u razvoju. Afektivna vezanost je najznačajniji segment u razvoju deteta i dokaz primarne socijalnosti deteta u ranom uzrastu. Za mentalno zdravlje potrebno je da novorođenče i malo dete imaju topao i intiman odnos sa svojom majkom ili njenom trajnom zamenom. Inspirisani ovom teorijom, istražuju uticaj odnosa privrženosti između čoveka i figure afektivne vezanosti na oblikovanje ljudskog identiteta i njegove svakodnevnice.

Nikola Pavković odgovara na istraživanje afektivne vezanosti na ličnom nivou, fokusirajući se na odnos sa svojim bratom blizancem. Veza između blizanaca često ima jedinstvenu i duboku dimenziju, koja proizlazi iz bliskosti koju ovi pojedinci dele od rođenja. Međutim, ova izuzetno snažna emocionalna povezanost može dovesti do fenomena gubitka individualnosti, u okviru čega blizanci postaju suštinski jedna osoba, što je postao fokus njegovog istraživačkog rada. Pored toga, strah od gubitka individualnosti može stvoriti emocionalnu napetost, stvarajući osećaj gubitka ličnog identiteta u okviru te snažne veze. Želja za razvijanjem sopstvenog i napuštanje zajedničkog identiteta kod blizanaca stvara strah i anksioznost slično kao i kod dece koja se emotivno i fizički odvajaju od svoje majke. Pitanja koja se javljaju – da li će samostalna postignuća biti dovoljna da ih definišu van blizinske veze ili će njihov identitet zauvek biti uokviren tim bliskim odnosom, dodatno doprinose njihovoj unutrašnjoj borbi.

U seriji radova Aleksa ima brata, ali to nisam ja koristi svoje istraživačke nalaze kao polaznu tačku za umetnički izraz. Kroz svoje radove, on prenosi kompleksnost osećanja i gubitka individualnosti. Kombinujući različite tehnike, od tuša do ugljena i skulpture, on stvara vizuelne narative koji pozivaju posmatrača na unutrašnje posmatranje.

Afektivnu vezanost Ana Simić istražuje na širem društvenom planu. Posmatra na koji način se identitet žena i oblici njihovog ponašanja obrazuju u odnosu na muškarce, njihov identitet često se vezuje za društvenu ulogu koju one imaju prema njima. Potreba za bliskim odnosima s muškarcima koju žene usvajaju, kosi se s potrebom za oslobađanjem od patrijahalnih narativa. Strah i anksioznost koju žene osećaju, odbacujući i odvajajući se od vrednosti patrijarhata, izazivaju sličan strah kao kod deteta koje se odvaja od svoje majke, što utoliko otežava ženama da se odvoje i da ispitiju legitimitet tih vrednosti. Bez alternativne podrške i sigurnog oslonca, ženama je teško da pronađu alternativni osećaj sigurnosti. Sugestivni nazivi radova poput Za njega, Nema, Njegova majka ili Ranjena problematizuju ulogu žene u društvu i pokušaj sagledavanja fenomena ženskog iskustva, ponajviše nemoći, ali i borbe, vekovima unazad pa do danas. Posmatranje žene isključivo u ulozi nečije majke, supruge, sestre s jedne strane, ili ljubavnice, prostitutke ili veštice s druge, neutrališe njeno lično, intelektualno i samostalno biće. Na ovim radovima kreiran je feministički prostor u kojem nema potrebe da vrednost žene bude prepoznata samo u odnosu koji ona ostvaruje s muškarcima u svojoj okolini.

Serija radova pod nazivom Ko su one ako nisu njegove? prikazuje monumentalnu kompoziciju žena kako statično stoje u haljinama koje sadrže sitne ornamente obrazovane teksturalnom linijom tuša i pera. Ovim nazivom dodatno se ukazyje pažnja na potrebu za odvajanjem i stvaranjem novog identiteta žena izvan odnosa figure afektivne vezanosti, što je za žene vekovima bio patrijarhat.

Estetika ova dva umetnika spaja se kroz ahromatski izraz, naglašavajući senzibilitet, teksturalnost i kontraste, a posmatrač je pozvan da se usredsredi na suštinu likovnog izraza i otkrivanje aspekta afektivne vezanosti.

Nikola Pavković i Ana Simić