„Post skriptum“ Zorana T. Popovića

Jedan od naših najvećih aforističara preminuo je prošle godine i ostavio na stotine aforizama, koji se nisu našli u njegovim knjigama da bi sada bili sabrani među koricama posthumnog izdanja.

„Mora  mnogo da se radi, svakoga dana, kao da se ide na ’pravi’ posao”, pričao je decembra 2019. godine za „Politiku” jedan od naših najvećih  savremenih satiričara, Pančevac, Zoran T. Popović, povodom izlaska njegove poslednje knjige „Dođoh, videh, prebegoh”. Godinu i po posle, Zoran je preminuo, ali je za sobom ostavio na stotine  aforizama, sada sabranih u knjizi „Post skriptum”. Tog posla se poduhvatio njegov prijatelj, takođe ugledni aforističar Aleksandar Čotrić, na stalnoj „vezi” sa Popovićem, te se među koricama našlo pet stotina aforizama, hronološki poređanih, onako kako su mu od Zorana stizali. Reč je o aforizmima koji nisu publikovani u njegovim knjigama, ali jesu u novinama, časopisima i na njegovom fejsbuk profilu.

 – Zoran je pisao svakoga dana, ponekad je za jedan ispisivao i nekoliko desetina „monumentalnih minijatura”. Iako, tematski sasvim raznoliki, jer on je govorio i o političkim temama, o sportu, muško-ženskim odnosima, humor je ono što ih povezuje.  Jedan dobroćudni, vrcavi, raskošni humor kakav neko dobije samo kao božije nadahnuće. Sve drugo, u pisanju se i može naučiti i savladati, ali dar za humor imate ili nemate. Samo nekoliko autora u aforistici krasi osobina da mogu da izmame osmeh čitaocima u toj meri, kao što je to Zoran činio – napominje za „Politiku” Čotrić, priređivač i autor predgovora knjige, uveren da bi Popović bio ponosan ovim izdanjem. Najpre činjenicom da je njen izdavač Gradska biblioteka Pančevo, a da su ilustracije delo još jednog njegovog saradnika karikaturiste Nikole Dragaša.

Zoran T. Popović je satiri doprineo ne samo pisanjem, već i posvećenim radom sa decom koja su podsticana da stvaraju literarne i likovne radove. Njegovom zaslugom zaživeo je u Kačarevu i Međunarodni festival humora i satire „Žaoka”, koji je u svom desetom izdanju, prošle godine, ustanovio nagradu  sa njegovim imenom, namenjenu najboljim aforističarima, koji pišu za najmlađe.

Jedan od Zoranovih uzora bio je veliki poljski satiričar Ježi Lec, koji je govorio da je „rečenica najveća književna forma”. Popović je više od četiri decenije pisao ovu najkraću, a najveću književnu formu i bio čarobnjak u baratanju rečima. Ako bismo fudbalskim rečnikom to formulisali – ono što je Mesi u fudbalu, to je Zoran bio u aforistici – sa tom sposobnošću driblinga duha na malom prostoru i vrlo precizan u izražavanju. Pisao je i o nekim temama o kojima drugi nisu, pa nije slučajno što se u jednom pančevačkom restoranu, na meniju „nalaze” i Zoranovi aforizmi. I zaista oni jesu, s jedne strane pravi delikates, a opet papreni, ljuti, zabibereni –  delo majstora da  mnogo toga kaže u malo reči. Vredi na ovom mestu navesti i Zoranova razmišljanja o životu i smrti, pretočena u aforizme „Smrt usporava starenje”, „Čovek uvek umre pre vremena” i „Na kraju svake rečenice i života  dođe tačka”. Dodali bismo, posle odlaska Zorana T. Popovića dolaze tri tačke… kako bi on to rekao „Epitaf: Odmah se vraćam”.

Jedan od naših najvećih aforističara preminuo je prošle godine i ostavio na stotine aforizama, koji se nisu našli u njegovim knjigama da bi sada bili sabrani među koricama posthumnog izdanja.