Roman počinje scenom koja liči na obračun bandi u nekom vesternu ili krimiću. Trojica muškaraca dolaze da se osvete doktoru Manuelu Roki, a sve se iskomplikuje jer su prisutna i deca, dečak i devojčica. Najmlađi član bande pronalazi skrivenu devojčicu u rupi u podu i odlučuje da je ostavi u životu. Tajnu o tome čuvaće ceo život.
Na tom mestu završava se krimi priča, a počinje priča o ratu, o užasima koji on donosi, o tome kako nas tera da budemo neljudi i kako svaki zločin povlači sledeći, i tako u krug. Roman preispituje da li je ispravno žrtvovati ljudske živote zarad višeg cilja.
Drugi deo knjige priča je o osveti preživele devojčice.Ona pronalazi čoveka kome duguje život,ali u isto vreme i čoveka koji je kriv za smrt njenog oca i brata. “Uvidela je da ništa po jačini ne može da se meri sa tom nagonskom željom da se vratimo na ono mesto gde smo doživeli lom i da ponavljamo taj trenutak godinama, sve misleći da onaj ko nas je spasao jednom to može da učini zauvek.“
Posebno zanimljiva i neobična, u ovom kratkom romanu, inače veoma plodnog italijanskog pisca („Zamkovi gneva“, „Svila“, Pijanista“…), bila su poređenja. U njemu je zvuk kočnice automobila „nalik na lanac koji se spušta u bunar“; hrast ispred kuće zahvaćen požarom nadvija se „kao crne ogromne kandže“, a pucnji lete kroz kuću „kao klatno…kao snop svetlosti kakvog strpljivog svetionika što se klati po smoli crnog mora“. Zvuče pomalo zloslutno, ali baš takvi se uklapaju u atmosferu romana.