Arno Gajger piše autobiografsku priču, o sebi i svom ocu, koji pati od Alchajmerove bolesti. To jeste priča o bolesti, o svim strašnim stvarima koje donosi, samom bolesniku, ali i njegovoj porodici, ali pre svega o ljubavi. Sin, koji u tinejdžerskim godinama nije razumeo oca i nije ga poštovao, kasnije, kad shvati bolest koju ima, pokušava da se iskupi. Prvo tako što ga neguje, istražuje njegovu prošlost i pokušava da razumeme njegove postupke u životu. Otac je bio vezan isključivo za kuću, nije nikad želeo nigde da ide, što je smetalo majci, i nije pokazivao bliskost, što je smetalo deci. Njegovo ponašanje u mnogome ima uzrok u velikoj strahoti dok se kao veoma mlad vraćao iz rata i borio za goli život u groznim uslovima. Užas Alchajmera je u tome što kad ste bolesni, nikad nemate osećaj da ste kod kuće, na sigurnom, već ste dezorijentisani, u nepoznatom prostoru i okruženi nepoznatim ljudima. Pisac opisuje oca koji je uspeo da prihvati svoje stanje, raduje se malim stvarima kao što su šetnje i uglavnom zadrži vedar duh. I u tako lošoj situaciji, sin uči od svog oca, o životu uopšte, i o ljudima. Često ga zadivljuje svojim mudrostima i dosetkama. I na kraju,inspiracija mu je za knjigu koju imamo pred sobom.