Ovu zbirku priča možemo posmatrati kao roman, jer ih povezuje sudbina dečaka koji je ostao bez roditelja. On se zove Lutajući Soko, živi na granici Avganistana i Pakistana, a o njemu su se brinuli različiti ljudi. Njegovo prisustvo je nit koja povezuje priču o različitim plemenima, koja se najčešće bave stočarstvom, žive nomadskim životom, siromašni su, ali imaju čvrst kodeks časti i nepisana pravila kojih se pridržavaju. Oni pri kraju 20. veka dolaze u problem, jer treba da se prilagode novim zakonima i načinu života, koji je potpuno drugačiji od onog na šta su oni vekovima navikli. To prilagođavanje je teško i bolno. Posebna pažnja poklanja se i sudbini žena, koje se udaju po dogovoru, zavise striktno od muževa, ako izgube zaštitu muškarca prodaju ih kao robinje, ako učine preljubu budu ubijene. Iz priča se može videti da pisac staje na stranu starih ljudi i starih zakona, njihove mudrosti, osećaja časti, gostoprimljivosti, stoicizma, ali kritikuje i one koji trguju ljudima, pljačkaju i otimaju, prodaju opijate.
Džamil Ahmad živi u Islamabadu, a sa ovom knjigom ušao je u najuži izbor za nagradu za najbolji azijski roman napisan ili preveden na engleski jezik.