Priča se dešava u jednom malom zaseoku u Norveškoj. Pratimo sudbinu troje dece, Jima, njegovog najboljeg druga Tomija i Tomijeve sestre Suri. Oni imaju porodične probleme. Jim živi samo sa pobožnom majkom, oca nikad nije upoznao, a Tomijev otac je pijanica koji ih redeovno bije; majka ih je napustila. Tinejdžeri su. Stvari se menjaju kad posle žestokih batina jednoga dana Tomi uzvrati ocu. Otac nestaje, a decu razdvajaju u hraniteljskim porodicama. Drugi preokret u njihovima životima nastaje kad imaju 18 godina. Jim tad prvi put pokaže znake psihičkog oboljenja, zbog čega se seli, i drugovi se razdvajaju. U sadašnjosti imaju preko 50 godina, žive sami, ne baš srećni, noseći rane iz detinjstva. Spas je u ponovnom zbližavanju, jer bi obojici to vratilo smisao životu.
Knjiga je divno napisana, bez imalo patetike govori o snažnim osećanjima, ljubavi, prijateljstvu, problemima. Tamo gde se roditelji nisu pokazali onako kako bi trebalo, izlaz je u prijateljstvu. „Odbijam“ iz naslova znači da likovi odbijaju da nastave sa patnjom i da oproste nedaće koje su pretrpeli.
Od ovog pisca treba još pročitati „Idemo da krademo konje“ i „Kleta reka vremena“.