Pročitate naslov i pomislite – ne želim da čitam ovu knjigu, sigurno je mnogo tužna. A onda se ipak osmelite i ponadate da će biti dobra, da će više slaviti život nego što će pripovedati o smrti. I budete u pravu, sve do pred kraj.
„Volela bih da imam dečka. Volela bih da živi na vešalici u mom ormaru. Kad god bih poželela, mogla bih da ga izvadim i on bi me pogledao kao što momci rade na filmu, kao da sam divna“. 16-godišnja devojka Tesa umire od leukemije i želi pre toga da oseti ljubav. I telesnu i onu pravu. Želi da je neko zavoli tako, da ne pobegne uplašen bolešću i izvesnim skorim rastankom. Želi da proba zabranjene stvari, da krši zakon. Iako tako povređuje svoje telo i posle toga joj se stanje još više pogorša, ona oseća da je živa,da prkosi.
Engleskinji Dženi Daunam ovo je prva knjiga,ali ju je odmah proslavila i donela nagrade. (Zanimljivo je da je ona bila glumica pre nego što se posvetila pisanju). Pripoveda lepo, lako, sa primetnim trudom da ne ode u patetiku. Njena knjiga je za tinejdžere, jer dosta realno govori o njihovom životu, problemima, načinu razmišljanja. I za roditelje, da ih možda malo bolje razumeju i na pravi način odreaguju na njihov bunt. Ali i za sve nas koji volimo da čitamo, koji emotivno proživljavamo zajedno sa likovima sve one strašne trenutke kad neko umire.
Tužno je, ali istinito. Kao život ponekad.
D. J.