„Nosili su bolesti, između ostalih malariju i dizenteriju. Nosili su vaške i gljivice i pijavice i alge pirinčanih polja i raznu trulež i plesan. Nosili su zemlju samu – Vijetnam, to mesto,tlo – puderastu narandžastocrvenu prašinu koja im je prekrivala čizme i uniforme i lica…“
I još mnogo vojnog tereta, i psihičkog – sve su to nosili mladići od dvadesetak godina koji su bili poslati u rat. Među njima je bio i pisac, koji je tad bio student, a koji je kad se vratio nastavio da piše o tome. Uvek iznova ta tema. Ova knjiga je organizovana kao zbirka priča, ali to je u suštini zbirka sećanja, sa piščevim komentarima događaja, koja govori o težini i besmislu rata, koji ostavlja posledice na sve, čak i kad se završi. Govori o prijateljima iz čete, onima koji su preživeli i o onima koji su poginuli. O tome kako rat budi sve najbolje i najgore u čoveku, herojstvo i zlo. Prepliću se fizičke i psihičke strahote, a sve to trpe gotovo deca, nespremni, koji ne razumeju cilj beskrajnih marševa, bombardovanja, ubistava.
Tim O Brajan, Amerikanac iz Teksasa, preživeo je vijetnamski rat , završio studije, postao novinar, pa pisac, muž i otac, ali je rat ostao u njemu. Kroz priče želi da prenese istinu o tome kako je bilo, i sačuva sećanje na neke ljude.