Svaki goblen jedna priča

„U doba Jugoslavije izrada goblena je bila vodeći hobi ženske populacije. Žene različitih profesija deo svog slobodnog vremena predano i posvećeno su provodile u višečasovnom bockanju rešetkastog platna. Bio je to njihov izbor, način relaksacije i želja da se potomcima ostavi trag, nešto lepo, ali i materijalno vredno, sve do danas. Ova izložba zapravo počinje od izvezenog spomenika na Kozari, koji sam kupio na buvljaku za samo 200 dinara i tokom rada na postavci shvatio koliko je poslednjih godina ova jugonostalgična tema jaka i među kolegama u bivšim republikama, da kroz ove minijature naprave omaž jednom vremenu”, kaže za „Politiku” etnolog Nikola Vlajić, autor izložbe „Jedan goblen jedna priča”, postavljene u Svečanoj sali pančevačkog Narodnog muzeju.

Da Vinčijeva „Tajna večera”, „Sveta noć”, „Bogorodica Kazanska”,„ Krst”„Na velikom putu”, neprolazne Paje Jovanovića – „Kićenje neveste” i Borba petlova”, „Ifigenija”, „Mlin”, „Svirač na lauti”, „Zima u naivi”… Vlajić koristi priliku da iz svakog rama, sa svakim bodom „izveze” molitvu, kazivanje, poruku koju nam kroz vreme šalju neprolazna dela.  Prelivaju se priče od antike, do naivnog slikarstva, putuju morima i jedrenjacima, pričaju o prosidbama, prepoznatljivim plavim holandskim vetrenjačama, o suncokretima i brezovim šumama. Kroz bod se probijaju tornjevi nemačkog zamka Elc i silazi pastirska idila… sve iz dvadeset radova Pančevke Ružice Perović, po struci biohemičarke, koja je šezdesetih godina prošlog veka veći deo svog slobodnog vremena posvetila ovom zahtevnom hobiju i izvezla kolekciju od 70 vrednih goblena.

Tu su i đerđef velike ovdašnje dobrotvorke Olge Smederevac, ram kružnog oblika na koji se učvršćuje tkanina za goblen, stalak za vezenje, konci i igle, cenovnici na srpskom i nemačkom jeziku, platno, šeme… i prateći aerefakti, koji posredno ilustruju storiju koju Vlajić načinje tapiserijom, ali je odmah i razdvaja od goblena, nepravedno protežiranog kao njenog mlađeg brata. Braća su bila i zanatlije Žan i Filiber Goblen, koji u 15. veku proširuju posao farbanja vune na periferiji Pariza, proizvodnjom tapiserija. Manufaktura kasnije prelazi u ruke, ni manje ni više, nego Luja XIV koji je pripaja svojoj fabrici nameštaja i naziva je „Kraljevska manufaktura goblena”, a naparfemisanim tapiserijama prekriva svaki kutak enterijera u kojem boravi.

Goblen, luksuzni ručni rad, pak „svojih pet minuta” doživljava tek krajem 19. veka, kada preduzimljivi Jakob Viler u okolini Berlina pokreće izradu posteljine ukrašene u tehnici goblena. Istovremeno plasira i šeme za njegovu izradu, kao i sav prateći materijal, pa i čuveni Katalog, koji zainteresovanima nudi mogućnost da urade repliku nekog od poznatih umetničkih dela, verski motiv ile nešto treće, po sopstvenom izbor. Tradicionalno poslovičnom Nemcu to osigurava ime i brend kvaliteta fabrici, koja je nedavno promenila vlasnika, a pogone preselila u Beč.

„Među ljubiteljima je najcenjenija ’Tajna večera’ koja može da dosegne i do nekoliko hiljada evra. Nekada su se gobleni i tajnim kanalima izvozili iz Jugoslavije, jer se ručni rad u svetu oduvek više cenio nego kod nas. Danas je on ovde skrajnut i obezvređen, a ovo je i prilika da budu pomenute i zanatlije koji su lepim ručnim radovima posvećivali posebnu pažnju, stavljajući ih u odgovarajući ram, kada se izvede poslednji bod”, napominje Nikola Vlajić, pa beleži imena majstora Petra Dotlića i Vojislava Đurića, staklorezaca koji su držali staklorezačke radnje u centru pančevačke varoši.