U ime naroda – tamnica!

„Godine koje su pojeli skakavci“ naziv je knjige Borislava Pekića o njegovim zatvorskim danima, ali i tribine koja je održana 8. maja u pančevačkom Narodnom muzeju u okviru pratećeg programa multimedijalne izložbe „U ime naroda – politička represija u Srbiji od 1944. do 1953. godine“. O tim kafkijanskim godinama u deceniji posle Drugog svetskog rata, trnuću, ljudskoj porsrnulosti i borbi za slobodu govora i demokratiju razgovarali su Ljiljana Pekić, udovica jednog od najznačajnijih pisaca srpske književnosti XX veka, Zorica Marinković, organizatorka izložbe, i dr Srđan Cvetković, autor postavke.

Bat koraka koji je donosio slobodu nisu svi posle rata jednako doživeli. Za Ljiljanu Pekić ti dani nisu bili ni lepi, ni svečani. Ispredajući svoju porodičnu priču, ona je govorila o mukama Stojadinovića (rodu sa majčine strane), o nestanku oca i njegovom streljanju i strahovitim nedaćama koje su nastavile da se dešavaju kada su bili izbačeni na ulicu i tretirani kao građani drugog reda. Bilo je reči o grupama mladih ljudi koji su mislili da mogu da promene život, o povratku Milana Grola iz Londona i želje da uspostavi demokratski dijalog. Mnogi omladinci, a među njima i Borislav Pekić, učestvovali su u rasturanju „Demokratije“, jedinog lista koji je govorio o tome šta se zaista zbivalo. No, to je bilo kratkog daha.

Prvi sukob sa skojevcima Pekić je imao još kao đak Treće muške gimnazije jer je bio neraspoložen prema aktuelnoj vlasti, te je tada bio prinuđen da prođe kroz špalir batina i lanaca, a potom je i izbačen iz škole. Ljiljana Pekić je pomenula njegov angažman u Demokratskoj omladini, a potom hapšenje i isleđivanje. Osuđen je po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države maja 1949. na deset, a posle i na petnaest godina zatvora sa prisilnim radom, sa gubitkom građanskih prava nakon održane kazne. U Sremskoj Mitrovici je proveo dve godine i dobio tuberkulozu, te je onda prebačen u Niš, gde je bolest zalečio i postao pomoćnik lekara. Zbog dužeg zadržavanja zatvorenika u zatvorskoj bolnici radi njihovog oporavka, zaglavio je samicu.

– To je bila strašna tortura jer, pre svega, ne znate koliko ćete dugo da ostanete u tom podrumu, mračnom i vlažnom, bez trunke svetlosti. Potpuno gubite svaki pojam o vremenu i tome gde se nalazite. Da bi čovek shvatio koliko je to strašno, trebalo bi da ode u svoj podrum i da sedi bez hrane, ne znajući kad će da izađe. Da vidi kako izgleda biti potpuno izlovan od sveta na neodređeno vreme. Samo ako ste dovoljno jaki mentalno, možete da izdržite tu torturu. Sećam se da je Pekić pričao da je sam za sebe smišljao neke priče i igre

– rekla je Ljiljana Pekić.

Borislav je u jezivim zatvorskim uslovima izdržao do 1953, kada je amnestiran povodom Staljinove smrti. Posetioci tribine čuli su, pored raznih video i audio zapisa iz Pekićevog života, i deo njegovog intervjua o „Godinama koje su pojeli skakavci“, literaturi koja je u korespondenciji s njegovim bićem, i anegdoti prilikom puštanja na slobodu – principijelnosti i nalivperu zbog koga je izbačen iz zatvora. U godinama što će doći, u njegovom književnom i političkom angažmanu gurali su ga samo talenat, upornost i energičnost, o čemu govori ogroman materijal koji je ostavio za sobom. Deo po deo tog blaga Pekićeva porodica otkriva javnosti.

Čak i te večeri, mnogo mudrosti se čulo iz njegovih usta, a možda je najupečatljivije bilo podsećanje na to da ako pristanemo na sasvim sitna ukidanja prava, bićemo naterani da pristanemo i na sve drugo što onda logički sledi. I tu ne sme da bude kompromisa.

J.Svirac