„Najveće uživanje za mene je samo pisanje“

Promocija nove knjige „Deset zamki” Vase Pavkovića biće održana u utorak, 15. novembra, u Galeriji Bate Mihajlovića od 19h. U susret promociji razgovarali smo sa autorom o tome šta ga je inspirisalo da napiše „Deset zamki“, koliko je dugo radio na ovoj knjizi, da li je u Srbiji sve manje književne kritike i kako izgleda raditi na Rečniku Srpske akademije i umetnosti. 

Zbirka priča „Deset zamki” se sastoji od deset uzbudljivih kriminalističkih slučajeva iz duge i uspešne karijere policajca i advokata Todića. Odakle inspiracija za knjigu i koliko ste dugo radili na ovom delu?

– Volim da čitam krimiće, romane i priče. Sačinio sam i antologiju srpske krimi priče NA TRAGU, koja je imala dva izdanja i u kojoj su svoje priče objavili najbolji srpski pripovedači. Na knjizi DESET ZAMKI radio sam dosta dugo, ali posebno aktivno u poslednje tri godine. Privlačio me je lik usamljenog, ostarelog advokata, čoveka bogatog iskustva, koji je kao policajac, a docnije advokat, učestvovao u mnoštvu kriminalističkih slučajeva. Dok je bio mlad čovek, borio se s kriminalcima i rešavao zamršena ubistva, kao zreo čovek i starac, u advokatskoj ulozi, našao se na drugom poslu, često sasvim suprotnom. Dok sam pisao, čuo sam njegov glas i mogao da ga vidim za stolom Hotela Evropa, poznatog Pančevcima, uz kriglu hladnog piva. Naravno, to su priče pisane sa umetničkim pretenzijama. I, naravno, nastaviću da pišem o advokatu Todiću.

Knjiga je opisana rečima „živo i kritički odslikava poslednjih pola veka u našim životima i mnoštvo čudesnih sudbina takozvanih malih ljudi“. Šta je to specifično u ovom vremenskom periodu i kako biste još zaintrigirali čitaoce da ne propuste da pročitaju „Deset zamki“?

– U pozadini svih slučajeva, odnosno priča vidi se istorijski trenutak u kojem se zbivaju pljačke, ubistva, prevare, u kojima se dešavaju sukobi i nesporazumi. Sve kreće od sredine prošlog  veka, u socijalizmu „sa ljudskim likom”, a završava se u tranzicionoj Srbiji našeg vremena. Advokat Todić dugo živi i puno pamti. Nemilosrdan je prema sebi i drugima. Usamljen je i u momentu pripovedanja  misli da je na samom kraju životnog puta. Nema više iluzija, ali i dalje voli male, obične ljude, uostalom kao i njegov tvorac. Čitaoci koji vole da se zabavljaju, da rešavaju zagonetke i da otpočetka prate Todićeve pustolovine, sad mogu da počnu da se druže s njim.

Do sada ste napisali veliki broj knjiga i osvojili mnogo nagrada. Koliko vam kao piscu znače nagrade, u smislu motivacije i da li postoji neka nagrada koju priželjkujete?

– Godinama pišem i objavljujem i sada je najveće uživanje za mene samo pisanje, kreiranje tekstova različitih vrsta i žanrova. Nagrade dođu ili ne, a to često ne zavisi od kvaliteta knjige. Radovao bih se, naravno, da dobijem još neke književne nagrade, prevashodno one koje dodeljuju moje kolege, a narednih nekoliko godina videćemo da li će se to dogoditi. Najvažnije je da je pisac zadovoljan dok piše i da ima određen krug dobrih čitalaca. Dakle, mogu da budem zadovoljan i radoznao….i mogu da rizikujem i eksperimentišem, kao i do sada.

Osim što se bavite pisanjem, vi ste i kritičar. Recite nam, da li u vam se čini da nedostaje književne kritike, posebno u medijima?

– Iz dana u dan prostor književne kritike je sve suženiji. Književna periodika posustaje, dnevne i nedeljne novine su se uglavnom lišile književne ali i druge umetničke kritike. Reperkusije po književnu scenu su dramatične. Pošto je urednički rad kod većine izdavača suspendovan, objavljuju se polupismene i besmislene knjige. U istoj ediciji idu pseudohitovi i ozbiljna ostvarenja najboljih srpskih pisaca. Čini mi se da više nema svetla na kraju tunela. Prisustvujemo poslednjim sezonama književne kritike u obliku kakav smo poznavali oko dvesto godina. Nadam se da će preživeti, jer je književnosti potrebna, da ne kažem nužna.

Takođe ste zaposleni u Institutu za srpski jezik i radite na rečniku Srpske akademije nauke i umetnosti. Koliko je ovaj posao zahtevan i kakvo je vaše mišljenje o stanju srpskog jezika, a posebno u smislu sve učestalijeg korišćenja stranih reči i izraza?

– Pošto sam počeo kao student da radim na Rečniku SANU, njime se bavim preko 40 godina. To je izazovan, težak, lep posao koji ne bih menjao za neki drugi. Sada sam jedan od urednika tog rečnika, a prošao sam u karijeri sve nivoe rada na njemu. Srpski jezik je oduvek bio vrlo otvoren prema upotrebi strane leksike, odnosno njenom „uvozu”. Ni danas nije drugačije, čak smo možda „otvoreniji” od naših predaka. Za srpski jezik nema opasnosti zbog ovih procesa, ali ipak bi trebalo da budemo rigorozniji u upotrebi leksike, tim pre što često imamo lepe domaće reči za neke inostrane. Na primer reč „benefit” je sasvim suvišna, jer znači isto što i korist. Takvih primera ima dosta. Često ljudi misle da su pametniji ako stranu reč pretpostave domaćoj. To pre svega čine neznalice i „pokondirene tikve”. Iz praktične, svakodnevne upotrebe srpskog jezika i korišćene leksike lepo se vidi psihološki profil čoveka. Čim počne da se „frlja” nepotrebnim stranim rečima, da frazira, „mudruje” u terminima,  jasno je da je reč o mediokritetu kojeg treba izbegavati u širokom luku. 

Promocija nove knjige „Deset zamki” Vase Pavkovića biće održana u utorak, 15. novembra, u Galeriji Bate Mihajlovića od 19h.