Reportaža: Vreme je zaista na njihovoj strani!

U Hali sportova na Novom Beogradu, 28. novembra,  zagrebački bend Parni Valjak održao je svoj koncert dan pre proslave 40 godina od kako su baš na ovom mestu prvi put svirali Beogradu.

Pravilo je da rock’n’roll bendovi na koncertima zvuče bolje nego na studijskim albumima. Bar oni dobri.  Parni valjak je, tokom ovih 40 godina,  za tu tvrdnju  jedan od najboljih primera. 

Ne pamtim sam njihov početak. Bio je još ’75. godine.  Ali  već  par godina kasnije, Parni Valjak je bio bend čija sam vinilna izdanja (tada nismo imali CD-ove),  rado stavljao pod gramofonsku iglu.  Tri koncertna albuma smo tada vrteli u krug: „Made in Japan“ Deep Purple-a,  „Ravno do dna“ Azre i „Koncert“ Parnog Valjka. Skoro sam ponovo  preslušao Valjkov  prvi „live“ album. I svaki put me prođe jeza kada čujem kako Aki i Hus „nateraju“ publiku da učestvuje u koncertu.  Dakle, na ovaj koncert sam otišao apsolutno pripremljen.

Valjak sam prvi put uživo slušao sada već daleke 1989. godine u Pioniru.  Sećam se da smo moj Kum i ja imali karte, ali nismo imali para za prevoz,  pa smo na „stopu“ kod „Vodne zajednice“ ustopovali nekakav kamion i njime stigli u Beograd.  Taj koncert sam zapamtio do današnjeg dana kao svirku na kojoj sam doživeo neverovatnu razmenu energije između muzičara i publike.

Od koncerta povodom 40 godina  postojanja zagrebačkog benda nisam malo očekivao.  Otišao sam znajući da ću svega tri prve pesme moći da fotkam iz prostora ispred bine, a da ću ostatak odslušati. I radovao sam se što neću opsesivno tražiti dobar snimak sve vreme koncerta, jer onda ne mogu da odslušam svirku, nego ću, posle mnogo vremena imati priliku da uživam.

Pola sata pre zakazanog početka koncerta, Hala Sportova na Novom Beogradu je bila ispunjena. Na svu sreću, oni koji su želeli da uživaju u muzici su došli na vreme, jer Parni Valjak je počeo koncert sa svega petnaest minuta zakašnjenja. Kažem svega, jer je ovde nekako uobičajeno da se na početak koncerta čeka mnogo duže.

Aki je istrčao na binu i počeo je pravi rock’n’roll spektakl. Energija koju je bend imao na početku koncerta, nije jenjavala! Parni valjak je svirao bezmalo tri sata!

Ređali su se hitovi, prepoznavao sam pesme po prvim akordima i sećanja su odradila svoje. U glavi su se ređali dragi i oni malo manje dragi likovi koji su prodefilovali kroz moj život. Izgleda da se to dešavalo i ljudima oko mene.  Zvučim emotivno, ali emocija je to što vam ovakvi koncerti pokrenu. Zato ih i posećujete.

Publika? Koncert je obrisao generacijske razlike. Svi su pevali. I svi znaju sve pesme. Od klinaca koji su Parni Valjak upoznali preko youtube-a, pa do onih koji su bili i na prvom koncetu u Beogradu, na istom ovom mestu, 29. novembra 1975. Bio je to veliki hor koji je ovom događaju dao poseban šmek. 

Halu sportova je ispunio savršen zvuk. Zaista ne znam koliko su vremena majstori tona proveli u tonskim probama, ali ono što sam čuo je jedan od najboljih tonskih balansa na koncetima; obično mi nešto zasmeta.  Akijev glas je taman toliko „iznad“ muzičke pratnje koliko je to neophodno. Gitarski rifovi snažni i oštri. Solo deonice odmerene, pokazale su sjajno gitarsko umeće Husa i Brka. Parni valjak je, jednostavno rečeno, „napunio“ Halu sportova odličnim zvukom.

Nakon dva i po sata prave razmene energije između publike i benda,  Aki je pesmom „Zagreb ima isti pozivni“ završio koncert.  No, publika se nije dala omesti. Izveli su „Parni valjak“ na bis. Usledile su još  tri kompozicije. Publika se svojski trudila da nadjača Akija.  Međutim, kao i tokom celog koncerta, Aki je pevao. Nije bilo foliranja.  Nije bilo „hajde sad vi pevajte da se ja malo odmorim“. Ne,  on je pevač  koji, može da peva pet sati bez prestanka. I da skače. Parni valjak je bend koji bez problema može da svira više sati. I da ima šta da svira. Oni imaju toliko dobrih pesama da mogu  da „preskoče“ na koncetu  jednu „Nedu“ ili  „Stranicu dnevnika“, pesme koje se pamte desetinama godina.

Publici nije bio dovoljan jedan bis.  Bend se još jednom pojavio na sceni. Nakon toga se sa razglasa začula pesma  „I na kraju“ kojom su uvek završavali koncerte. Poklonili su  se po treći put i otišli.

Mi koji smo uživali u svih tih njihovih četrdeset, trideset ili poslednjih par godina u više nego dobrom raspoloženju smo otišli lagano novobeogradskim ulicama, puni utisaka i pozitivne energije.

Aleksandar Stojković

Ne pamtim sam njihov početak. Bilo je to još ’75. godine.  Ali  već  par godina kasnije, Parni Valjak je bio bend čija sam vinilna izdanja (tada nismo imali CD-ove),  rado stavljao pod gramofonsku iglu.  Tri koncertna albuma smo tada vrteli u krug: „Made in Japan“ Deep Purple-a,  „Ravno do dna“ Azre i „Koncert“ Parnog Valjka. Skoro sam ponovo  preslušao Valjkov  prvi „live“ album. I svaki put me prođe jeza kada čujem kako Aki i Hus „nateraju“ publiku da učestvuje u koncertu.  Dakle, na ovaj koncert sam otišao apsolutno pripremljen.