Da li nas je Zvezda sinoć nečemu naučila?

Vraćao sam se pre desetak dana sa Koteža i negde u Ružinoj ulici sreo klinca svog drugara, inače vatrenog navijača Zvezde, koji mi se uz osmeh javio. Razmenili smo par rečenica i pitao sam ga da li će ići na utakmicu Zvezda – Liverpul.

– Idem, naravno, jedino mi je žao što ćemo izgubiti, reče mi on tada.

Nasmejao sam se i rekao da ću i ja ići ako mi odobre akreditaciju. Zaista sam želeo da budem pored terena na kome će igrati jedan od meni dragih klubova iz Engleske, protiv Zvezde za koju znam od kada sam rođen. Za Zvezdu se u mojoj porodici tradicionalno navija.

Nikada u životu na fudbalskom terenu nisam video lepšu travu. Savršena. A na njoj stoji Jirgen Klop, trener Liverpula. Bio je to i prvi snimak koji sam napravio. Zatrebaće. Ako ništa drugo, da unucima jednog dana pričam kako sam bio na pet metara od njega. Iza Klopa je, na severu, bio velik transparent na kome je pisalo „Neka bude što biti ne može“. Nasmejao sam se. Neću da lažem, nisam uopšte verovao u to. Jeretik.

Desno od mene – Manu, Salah i Milner. Fotkao sam velike face, ali sam se zaista smrzao kada sam njih video. To sam još doživeo kada je na metar od mene bio Dejvid Koverdejl, pevač Vajtsnejka. Ta trojica „fudbalsikih bogova“ su „pikali“ loptu baš kao nekada mi, klinci, u dvorištu. Fudbal je zapravo igra, od koje je kapitalizam napravio biznis.

A da je fudbal zaista igra pokazali su fudbaleri Crvene Zvezde u utorak uveče. Pre nego što su izašli na teren kalkulisalo se brojevima kojima je iskazivana njihova vrednost. Tako su komentatori zaključili da je vrednost ovih igrača našeg tima bila oko 22 miliona evra, a vrednost postave Liverpula, koja je izašla na teren, negde oko 522 miliona evropskih novčanih jedinica. Surova realnost vremena u kome živimo je da sve iskazujemo novcem, a Pavkov, Borjan, Marin i ostali su dokazali da zaista nije tako. Lova nije ono čime se meri vrednost nekoga ili nečega.

Na tu foru, pao sam i ja. Zakucao sam se iza Borjanovog gola, očekivajući napade engleskog tima, one koje sam toliko puta gledao na televiziji. I pogrešio. A kad slikate Ligu šampiona ne možete da se oko terena šetate kako vama padne na pamet. Nije bilo šanse da ispravim grešku i otrčim na drugu stranu. Umesto da golovi padaju ispred mene, padali su stotinak metara dalje i kleo sebe što sam i sam pao na foru „to je Liverpul“.

Nagurala Zvezda dva gola za pola sata, pokazala da ume i onda se zakucala na svoju polovinu, ostavljajući nas da strepimo. U pobedu još uvek niko oko mene nije verovao. Čekali smo da Liverpul pokaže svoje pravo lice.

Nekako pre ove utakmice, proširila se vest da veliki klubovi hoće da naprave novo takmičenje u kome ne bi bilo mesta za „male“ timove. Sad znam i zašto. Pa ovakva stvar se ne bi mogla desiti da igraju samo veliki. Samo oni koji imaju stotine miliona evra za kupovinu savremenih gladijatora, iliti fudbalskih čarobnjaka, kako novinari vole da ih nazivaju. Ne bi bilo mesta za one koji fudbal, barem jednim delom, doživljavaju kao igru. Ne bi bilo mesta za tim od 22 miliona evra koji je sposoban da pobedi 25 puta skuplji tim. Oni bi igrali svoju igru, igru novca. Titule bi se šetale u krug, parice bi padale u kasice već prebogatih vlasnika fudbalskih timova. Ne bi bilo mesta za Zvezdu, Partizan, Dinamo iz Zagreba, Steauu… Ne bi bilo trenutaka radosti za male ljubitelje „najvažnije sporedne stvari na svetu“.

Jer pre izlaska na teren ovaj Zvezdin tim vredeo je 22 miliona evra. Pri izlasku s terena, vrednost tih momaka je bila neprocenjiva. Doneli su osmeh na lica ljudi koji su, bar za trenutak, uspeli da zaborave svakodnevicu koja ih muči. I ne samo to, oni su nas iznova naučili nečemu čemu nas je Biblija učila i pre više od hiljadu godina – da David može da pobedi Golijata.

Mario, jer tako se zove klinac s početka priče, nadam se da si shvatio to.

Vraćao sam se pre desetak dana sa Koteža i negde u Ružinoj ulici sreo klinca svog drugara, inače vatrenog navijača Zvezde, koji mi se uz osmeh javio. Razmenili smo par rečenica i pitao sam ga da li će ići na utakmicu Zvezda – Liverpul.