DAN SA ZVEZDAMA

piše: Jasmina Topić

U trenutku pisanja ovog teksta već se završilo žensko finale, ili možda bolje reći, Vilijams fešta – veče rezervisano za sestre. Po sportskim portalima da se pročitati kako se ovakva konstelacija finalista nije desila posle 2008. a da je istorija učiteljica upravo zbog toga što se ponavlja. Da li je ovo odblesak velikih zvezda pred gašenje, kako to biva u prirodi, ili nova teniska renesansa već uveliko legendi belog sporta, pokazaće predstojeći turniri. Ako smo ljubitelji sporta, preostaje nam da uživamo u trenutku. Neka mi ne zamere čitaoci što smatram da je finale sestara Vilijams bilo bledo, jer dan pre toga desio se možda i najbolji meč ovogodišnjeg A Open-a između Nadala i Dimitrova i šteta je zaista što Dimitrov koji predvodi mlađu generaciju tenisera nije uspeo da izbori finale. Čini mi se da je presudilo iskustvo i neverovatna borbenost Nadala, koji je izgleda ponovo ušao u zonu, kako se to kaže.

Šetnja po parku

Kao što ste mogli da pročitate u prethodnim tekstovima, tenis je moguće gledati i sa osnovnom ground pass propusnicom. Ali, kako to zapravo izgleda! Ušli ste u Melburn park i šta sad? – pa ništa, idete gde vam srce hoće, i gde noge smeju! U Melburnu se na svakom ćošku jede i pije, i u tome su mislim pretekli i nas, iako ne znam da li se negde može naći burek u 2 ujutru. Tako i unutar teniskog kompleksa, postoji mnoštvo objekata sa fast food ponudom ili fast suši, što je najpribližnije zdravoj hrani, a na travnatoj površini između dve arene – Rod Laver i Hisens – nalazi se Grand slam oval. Ovo oval asociralo bi nas na ovale hrane, a realno i jeste, jer se upravo ovde mogu naći mali restorani-bifei na otvorenom, podeljeni po zemljama, pa tako imamo pariski kutak, američki, kanadski, italijanski (ovde je sladoled s jagodama primamljivo zvučao), španski, grčki… uz odgovarajuću kuhinju, piće ili poslastice. Veoma lepo sređeno, ne preterano, obično s velikim foto-tapetima koji prizivaju zemlju odnosno podneblje. Unutar Ovala možete takođe i zaviriti u specijalizovane, improvizovane, radnje sa sportskom opremom, odnosno opremom koju nose teniseri, ali tu su i neizostavni gift šopovi, sa mnogobrojnim suvenirima. Ima svega, od teniskih loptica u različitim veličinama, do peškira, majica, torbi, šolja, privezaka… svih mamipara ovog sveta, što bi se reklo. Tu se može napraviti predah između mečeva, osvežiti ili pojesti nešto kad ogladnite, a sadržaji su tako organizovani da vam ispune vreme čitavog dana. Sve je tu. Čak postoji poseban odeljak, ako vam je potrebno i više nego što već (previše) ima, pa i specijalan AO festival – muzički kutak. Naravno, podrazumeva se sedenje na travi uz prigodne grickalice. Moglo bi se reći da je Melburn park mali teniski grad, nešto poput sportskog diznilenda iako baš nema mnogo sadržaja za zabavu. Evo, ispravka, ima, ali za decu. U centralnom delu kompleksa nalazi se Ballpark i on je namenjen deci, a možda i ponekom odraslom. Postoje mini, ograđeni tereni za tenis, igrice koje razvijaju brzinu ili veštinu, deo sa lego kockama i stolovima, kao i bina na kojoj se odigrava celodnevni zabavni program za najmlađe posetioce.

Kad u jednom danu vidiš TOP10 tenisera

Ipak, najzanimljiviji deo su treninzi velikih teniskih zvezda. U delu kompleksa gde se nalaze pomoćni tereni, pod rednim brojevima od 16 do 23, preko dana istaknut je svuda na ekranima raspored treninga, ali tu se održavaju i mečevi u konkurenciji juniora. Kada se otvore vrata parka u 10 sati ujutru, ljudi se prvo zalete na ove terene jer svi žele da vide velike igrače, uzmu autogram, naprave selfi, a to je za mnoge i najbolja prilika da budu blizu istinskim magovima ove igre, jer karte za mečeve nekad treba i dobrano platiti (čitate pred finale o tome kako se cene mesta u Rod Laver areni kreću od 2 do čak i neverovantih 5 hiljada australijskih dolara). Raspored tog dana, kada sam ja odlučila da prisustvujem treninzima zaista je bio, po imenima, odlična prilika da se vide top 10 igrači. Jutro je počelo sa Venus Vilijams, već pomalo zaboravljenom teniserkom velike scene, ozbiljnost, koncentracija, iako se ljudi tiskaju oko ograde u nadi da će dobiti autogram. Ali, svi ovi igrači su već na to navikli, pa verovatno više i ne obraćaju pažnju. Trenirala je opušteno uz rep muziku u pozadini. A kad se trening završio, opušteno je prošla pored nekoliko dečaka koji nisu imali više od 9 godina, i nadali se da će dobiti autogram.

Nešto kasnije na teren je izašla Serena Vilijams, istezanje, standardne vežbe, udarci, bez muzike. Dok sam čekala Vavrinku, šetala sam po terenima, gledala pomalo juniore… a onda sam naišla i na trening sportiste s posebnim potrebama. Mladi Argentinac je udarao loptu s neverovatnom jačinom, a brzina kojom je pomerao kolica, približavajući se mreži i vraćajući se opet na osnovnu liniju, bila je takođe neverovatna. Zapravo, sinhronizacija brzine i veštine, dok u jednoj ruci drži reket. Lepo i poučno iskustvo, primer ljudske volje i kako se sve može kad se hoće i želi. Zvezde jesu zvezde, ali ovo je bio jedan od dva utiska dana. Vratila sam se do terena 18 na kojem je bio Stan the Man. Opušten, ali koncentrisan, rutinski trening reklo bi se, kao da ga ne čeka važan meč. Teren pored bio je David Gofan, jedan od mladih tenisera koji beleži jako dobre rezultate u poslednje vreme. Deluje mnogo sitnije i niži je nego kad ga gledamo preko TV-a. Interesantno je to kako u ovim prilikama možete da uhvatite i deo karaktera tenisera. Gofan je ostavio utisak dobrog, mirnog, staloženog momka, neopterećenog slavom. Tako se ponašao i nakon treninga jer je sa svima popričao, dao autogram, fotografisao se. Nije mu bilo teško. Isto je važilo i za Vavrinku, iako je gužva bila neuporedivo veća.

Ali to zaista nije bilo ništa naspram predstojećih treninga Federera i Nadala. Njihovi treninzi bili su na terenu 16 gde postoji i mala tribina, u različito vreme, naravno. Ljudi su toliko nagrnuli, da se napravio popriličan red samo da bi se ušlo na deo pored terena i na tribinu. Opšta pomama što bi se reklo. Federer, koncentrisan ali opušten, lakoća s kojom igra je ista ona koju možemo videti i na treningu. A to uživo izgleda kao i da bukvalno lebdi nad terenom, i uopšte, aura jedne kompletne smirenosti i ispunjenosti, samo mu je još nedostajala čaša šampanjca u ruci. Nakon meča odvojio je vreme da popriča sa mladim igračem s kojim je sparingovao, napravi fotku, mahne publici i ode. I iako nikom nije dao autogram, niko mu nije zamerio jer su svi bili omađijani. Tri sata kasnije, Nadal izlazi na trening, isti teren, ista gužva, španske zastave, povici, aplauzi za dobre udarce. A Nadal, sasvim druga priča, od prvog zamaha reketom udarao je lopticu kao da mu je poslednja. Stvarali su se žuti oblačići prašine od loptice pri dodiru s reketom. Čovek je 150 posto u tenisu, ne postoji svet izvan tenisa, ili preciznije svet izvan okvira žute loptice. Nema osmeha, mnogo priče, samo rad i udarci. Toni Nadal stoji sa strane, dodaje loptice, Nadal sparinguje sa Mojom, svojim novim trenerom, takođe do skora vrhunskim igračem. Nisam sačekala kraj da vidim da li je prišao publici na tribinama jer je počinjao meč Olge Danilović.

Naša juniorka je bila u tom trenutku jedina preostala predstavnica na AO-u i igrala je meč 3. kola sa  Indijkom, zaboravih joj ime. Radovala sam se da konačno vidim meč mlade nade srpskog tenisa. Olga je zaista veoma visoka, a tek joj je 16. godina, i ima neverovatno jake udarce. Prvi servis ubija, što bi se reklo. Temperamentna je, igra agresivno, vidi se da je perfekcionista, jer se nervira zbog grešaka koje pravi. Hoće pobedu, ide po pobedu i želi da diktira tempo meča. Istina, ume dosta i da greši jer je često nestrpljiva da poen što pre osvoji. Sve su to utisci nakon odgledanog prvog seta. Isto tako osećalo se da je previše nervozna. Nažalost, pri rezultatu 5:3 dok je servirala za prvi set, trenutak je bio u pitanju a ni ja nisam shvatila tačno kako, krenula je unazad i pala na teren. Narednih 15 minuta hvatala se za zadnju ložu i previjala od bolova. Meč je bio završen, a svi koji smo došli da je gledamo bili smo u neverici, jer je izgledalo prilično ozbiljno. Medicinske službe nisu bile nešto naročito efikasne, a Olga je na kraju odvedena s terena u medicinskim kolicima. Velika šteta jer bi meč sigurno dobila. Oporaviće se ona, a ako ovako nastavi s dobrim igrama, biće zaista vrhunska teniserka.

Vreme je za finale

Na kraju ove reportaže, treba se osvrnuti i na finale koje su ovde, nakon ispadanja Đokovića i Marija, svi priželjkivali. U gradu je, u nedelju popodne, već bila pomalo slavljenička atmosfera. Dodatno i zbog toga što se ovih dana slavi kineska nova godina, pa su duž reke Jare, svuda štandovi s kineskim specijalitetima i suvenirima. Na glavnom mestu okupljanja, Federation Square-u, i još ponekim mestima u gradu, bili s takođe postavljeni veliki ekrani kako bi se pratilo finale Federer – Nadal, i u nedelju predveče, bilo je sve puno ljudi. Iz okolnih zgrada u samom centru grada, čulo se poneko malo bučnije navijanje, ali to je otprilike bilo to. Federer je ispisao istoriju zajedno sa Serenom, ma koliko to nama možda teško palo jer navijamo za Noleta. Još jedan Australia Open je završen a sutradan, grad je nastavio nekim svojim uobičajenim ritmom. Pošto sam još uvek tu, otići ću da vidim kako Melburn park živi tj. preživljava bez teniske parade. Pozdrav svim Pančevcima i hvala na strpljenju i čitanju.

(kraj)

U trenutku pisanja ovog teksta već se završilo žensko finale, ili možda bolje reći, Vilijams fešta – veče rezervisano za sestre. Po sportskim portalima da se pročitati kako se ovakva konstelacija finalista nije desila posle 2008. a da je istorija učiteljica upravo zbog toga što se ponavlja. Da li je ovo odblesak velikih zvezda pred gašenje, kako to biva u prirodi, ili nova teniska renesansa već uveliko legendi belog sporta, pokazaće predstojeći turniri. Ako smo ljubitelji sporta, preostaje nam da uživamo u trenutku.