RORINA ISTINOČEŽNJA: Vlada

Vladu Ilića poznajem, bezmalo, pola stoleća. Mi, rođeni sredinom 60-tih, prošlog veka, u Pančevu, posebno u naselju „Tesla“ to tako. On je godinu dana stariji, ali bilo je neizbežno sretati se, prvo u OŠ „Đura Jakšić“ pa, u OŠ „Isidora Sekulić“. Kasnije, svako je otišao na svoju stranu. Ilić je, sledeći primer svojih roditelja, završio DIF, prestižni fakultet iz oblasti Fizičke kulture i zaposlio se u istoj onoj školi gde je završio osnovno obrazovanje. Još uvek je tamo.

Ipak, meni je nešto drugo na umu, kad vam pišem o ovom jedinstvenom čoveku. Prvo hoću da ga istaknem kao roditelja četvoro dece. U Srbiji, posebno ovde, kod nas u Banatu, retkost je to, koja zaslužuje poštovanje i naklon do poda. Sa suprugom Aleksandrom, koleginicom, odličnom profesorkom Fizičkog vaspitanja, njima dvoma, to je uspelo za rukom.

Njegov entuzijazam, prvo da oformi, a zatim izgradi jedan od najboljih košarkaških klubova u Srbiji, kad je reč o deci, za mene je nešto što se retko sreće. Dakle, Kris-Kros, da pitate  dobronamerne, svi će znati da je reč o elitnoj školi košarke. Utemeljen na zdravim osnovama, ne čudi što su kroz njega prošli: Nemanja Dangubić, Bojan Nešić, Aleksandar Ilkić, Slobodan Grujić, Aleksa Nikolić, sve sami reprezentativci i momci koji danas, igraju odlične role u srpskoj košarci. Niko ne može osporiti ulogu Vlade Ilića u njihovom razvoju i pohodu ka uspehu.

Tiho, nekako nenametljivo, decenijama unazad, gradi i dopunjuje svoju ideju da se posveti radu sa talentovanom decom. Primer su i njegova rođena, koja nastavljaju očevim putem. Kris-Kros nije naišao baš na plodno tlo u Pančevu. Mnogobrojni su razlozi, a analizom takvog stanja, ogolio bi neke druge aspekte, što mi sad nije namera. Elem, kad se sve sabere, mnogo više, Vladimir Ilić je podario nama Pančevcima i samom gradu, nego što mu je uzvraćeno.

Gradeći kuću košarke, da tako nazovem njegov Kris-Kros, sa svojim saradnicima, najviše mislim na mlade trenere, kako rekoh, prepoznatu mnogo šire od samog prostora Srbije, junak moje priče, stekao je prijatelje i one druge. Naviknut na bočni vetar, da tako nazovem, nepruženu podršku, shvatio je na vreme, sopstveni resursi i pamet, često su dovoljni da se ostvari zacrtano. Sa svojim Kris-Krosom imao je mnogo sjajnih detalja u karijeri, osvojenih medalja na prestižnim takmičenja u zemlji i inostranstvu, a za sve urađeno, umela su da stignu i priznanja. Jedno od njih, dešava se baš ovog vikenda, u Pančevu, u hali na Strelištu. Naime, Kris-Kros domaćin je polufinalnog turnira U 15, za pionire, u borbi za najboljih osam klubova u našoj zemlji.

Nekako tih, miran, čak povučen, a to ide sa godinama, ne samo da nije umanjio sopstveni autoritet, već, po meni, samo ga je unapredio. To je u vezi sa njegovom verom, posebnom snagom, koja jača neprestano. Tu, ispruženu ruku, prihvatio je na vreme, pa sad samo bere plodove sopstvenog rada.

Praštajte i dobra vam sreća!

Slobodan Rora Damjanov

Vladu Ilića poznajem, bezmalo, pola stoleća. Mi, rođeni sredinom 60-tih, prošlog veka, u Pančevu, posebno u naselju „Tesla“ to tako. On je godinu dana stariji, ali bilo je neizbežno sretati se, prvo u OŠ „Đura Jakšić“ pa, u OŠ „Isidora Sekulić“. Kasnije, svako je otišao na svoju stranu. Ilić je, sledeći primer svojih roditelja, završio DIF, prestižni fakultet iz oblasti Fizičke kulture i zaposlio se u istoj onoj školi gde je završio osnovno obrazovanje. Još uvek je tamo.